Risto Vasilevski Кажа о варварима – Mese a barbárokról

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –

Кажа о варварима
 
Варвари не морају доћи ниоткуд.
Могу се родити поред нас,
живети са нама,
чак и у истој постељи.
Једноставно их је рођење усмерило,
научило чему нас није,
одредило им меру
коју тешко прихватамо.
Тако постају најближи злу,
зло које чине годи им,
а да тога, можда, нису свесни.
Али, сви сукоби и ратови,
колико су долазили споља,
толико су стизали изнутра,
колико су их изазивали други,
толико смо их ми прихватали.
Није да нас није било у њима,
и жртава које нисмо и ми изазвали.
Лице варвара нико не види
у огледалу у коме се сам огледа.
Најбоље га види на другоме,
као што се оружје најбоље види
у туђој руци.
О својој смрти
нико није говорио
као што је чинио о туђој,
нарочито оној блиској,
ма ко да ју је изазвао.
Нико не признаје злочин
који је учињен другоме,
свако га правда,
тиме што га је учинио.
Тако, варвари,  издржавају
међу толиким варварима.
 
Izvor: autor
 
 
Mese a barbárokról
 
A barbárok nem mindig valahonnan jönnek.
Mellettünk is születnek,
velünk élnek,
olykor ugyanabban az ágyban.
Születésük irányította,
megtanította őket valamire, amire minket nem,
meghatározta nehezen elfogadható
mércéjüket.
Így kerülnek a bűn közelébe,
úgy élvezik az elkövetett gaztetteket,
hagy talán nem is tudatosan teszik.
De, minden összetűzés és háború,
amennyire külső, ugyanannyira
belső tényezőktől is függ,
amennyire mások okozzák,
annyira mi is elfogadtuk.
Mi is bennük voltunk és
az áldozatokért mi is felelősek vagyunk.
Barbár arcát a tükörben, melyben
önmagát nézi, senki sem látja.
Legjobban a másén látja,
mint ahogy a fegyver is, idegen kézben
jobban látszik.
Saját haláláról,
mint ahogy az idegenéről,
senki sem beszél,
főleg nem a közelgőről,
akár ki is az előidézője.
A másokon elkövetett gaztettet
senki sem ismeri el,
mindenki igazolja,
magával a tettel.
Így maradnak meg a barbárok
a barbárok sokadalmában.
 
Fordította: Fehér Illés

Živko Nikolić Највећа радост – A legnagyobb öröm

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Највећа радост   1. на орману одбачене књиге спавају спавају и вазе и саксије и оловке будна је једино јабука првим зраком сунца окупана   2. на погачи јабука и коцка шећера и запретана тајна како се из пепела рађа лепота   3. када се пробудим најпре на јабуку помислим   на ону коју си ти на мој прозор ставила на радосни осмех и слутњу да је она ново сунце зачела   4. тој сам јабуци појео петељку и сва зрна и љуспице а нисам докучио суштину раздора зашто се јабука између нас испречила то како си је осмехнута на мој длан ставила памтићу заувек све је неизговорена реч зачела   5. испод крошње у цвату моја је драга заспала на њено се стабло ослонила на њене гране руке опружила и сама је цвет била и сама сена ветру њихала и сама је бескрај дозивала   6. најдража је јабука у једно топло предвечерје под сенком багрема од моје драге добијена   7. када је видела да јој све ближи бивам из руку јој је испала јабука тај одсјај и сада видим тај звук и сада чујем вечно се нешто у мени одваја и спаја и продужава   8. а дете кад бејах једна ми је бака непрестано на дар велику јабуку доносила сад сећање бледи и плине али блиста и нараста јабука она је све зидове и све засторе пробила она је моја вечна амајлија   9. када видиш да се пред тобом бескрајно поље пружа када те опече сунце када наслутиш да се олуја приближава под крошњу јабуке бежи од свега ће јабука да те сачува   10. о свему ми говори лажи само немој о јабуци чија ме грана будила када је ношена ветром о моја окна ударала ја знам њене ритмове и мирис њен у себи носим мене је у висину хитнула   11. дуж целог пута који је ка небу водио и са једне и са друге стране бејаше дрворед јабука и по који орах залутали да намерник застане да све у себи одвага невољу да заборави себе да пронађе   12. сликао сам једном великог песника са јабуком у руци и сад ми у мислима трепери како је у његовим прстима јабука блистала рекох му на длан да је стави као да је кап светворне воде а када после много година ту слику изнова гледам мени се чини да је јабука из тог длана никла   13. ми смо се након свега вина докопали ништа нам није било а нисмо данима застали али о јабуци и сада певамо о пољупцима под њеним гранама о сновима које нисмо дочекали   14. руке које су јабуку брале руке су које су нове просторе нове одаје отварале   15. од свега нас је јабука сачувала од мрава од осица од несанице увек је складно приањала увек у џепу у торби у бисaгама увек присутна а мирна ћутљива сама а никад усамљена   16. надај се и веруј да су звезде јабуке и када неке промину и у амбис падну сети се да је то анђео на путовање јабуку одасла   17. највећа радост портрет са руменом јабуком   18. 3. – 24. 6. 2016. Београд

A legnagyobb öröm   1. szétszórt könyvek szunnyadnak a szekrényen meg vázák virágcserepek ceruzák egyedül az első reggeli napsugárban fürdetett alma éber   2. a pogácsán alma meg egy kockacukor meg a ráncba szedett titok hamuból hogyan születik szépség   3. ébredéskor először az almára gondolok   arra amelyet ablakomra te tettél mosolyt fakaszt és sejteti új nap fogant   4. megettem a kapott alma kocsányát a magokat a magházat de nem fejtettem meg a viszály érdemi részét kettőnk között az alma miért vált akadállyá azt ahogyan mosolyogva tenyerembe tetted örökre megjegyeztem minden ki nem mondott szó forrása   5. virágba borult fa alatt aludt el kedvesem a fa törzsére dőlt kezét az ágakra tette ő maga is virág volt árnyékát szél lengette a végtelent becézte   6. egy meleg estén az akác árnyékában legkedvesebb a kedvesemtől kapott alma   7. amikor látta hogy hozzá egyre közeledek kiesett kezéből az alma azt a villanást most is látom azt a hangot most is hallom bennem valami örökre elvált egyesült és tovább él   8. még gyerekkoromban egy anyóka ajándékba állandóan nagy almát hozott fakul és halványodik az emlék nem tündököl és megnő áttöri a falakat és a függönyöket örökös talizmánom   9. amikor előtted a végtelen mező kitárul amikor perzsel a nap amikor érzed vihar közeledik az almafa alá menekülj az alma mindentől megvéd   10. hazudj mindenről csak az almáról ne szél-vitte ága ébresztett ablakomat ütötte ismerem ritmusát magamban hordom illatát a magasba röpített   11. az égbe vezető út teljes hosszában mindkét oldalán almasor és néhány eltévedt diófa hogy az arra-tévedt megálljon magába szálljon bánatát feledje önmagát meglelje   12. egyszer egy híres festőt festettem kezében almával az ahogy kezében az alma csillogott most is gondolataimban vibrál mondtam neki a tenyerére tegye mintha mindenható vízcsepp lenne mikor évek múltán azt a képet újra nézem úgy tűnik az alma abból a tenyérből nőtt   13. mi mindenek után borhoz jutottunk semmi sem zavart bennünket napokig nem álltunk meg de az almáról most is énekelünk az ágak alatti csókokról a be nem érett álmokról   14. az almát szedő karok az új tereket új termeket nyitó karok   15. bennünket mindentől az alma védett meg a hangyától a darázstól az alvászavartól mindig meghitten illeszkedett mindig a zsebben a táskában a tarisznyában mindig jelen van nyugodt csendes magában de sosem magányosan   16. reméld és hidd almák a csillagok és ha egy-egy eltűnik a mélybe zuhan jusson eszedbe az egy angyal által utazásra küldött alma   17. a legnagyobb öröm portré pirospozsgás almával   2016. 3. 18. – 6. 24. Belgrád   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 41-46.

Željka Avrić Близанци – Az Ikrek

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Близанци   бело постоји да би пркосило црном небо наспрам сунца а тама над безданом   за све што ниче у потаји косац чека сваком крају на крај стаје почетак   један другога до смрти прогоне а оба у сваком од нас окована

Az Ikrek   azért van a fehér hogy dacoljon a feketével az ég a nappal a homály a szakadékkal   mindenre ami titokban nő a kaszás vár minden vég végén a kezdet áll   egyik a másikat mindhalálig kergeti ám mindenkiben mindkettő vasra-vert   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Biljana Milovanović Živak: Таленат пети, библиотека – Tehetség ötödször, könyvtár

 

Biljana Milovanović Živak Požarevac, 7. mart 1972. –  

Таленат пети, библиотека
 
У библиотеци ствари стоје другачије
Него у машинској радионици, тамо је време
Заиста релативно, али стезна глава је исто
Што и папир на којем се исписује број књиге,
Заводи се у Књигу инвентара и кроз Лавиринте
Нестварног, а читаоци су исто што и ливци,
Који са заједничким интересовањем  у подруму
пића завршавају радни дан, депримирани животом
 
Forás: Биљана Миловановић Живак: Лирско копиле и баба-тетке, Центар за културу, Пожаревац, 2019.
 
 
Tehetség ötödször, könyvtár
 
A könyvtárban a gépészműhelyhez viszonyítva 
egészen másként zajlik az élet, ott az idő
Tényleg relatív, de az összeszorított fej ugyanaz
Mint a papír, melyre a könyvet törzskönyvezik,
Leltárkönyvbe kerül, Nemlétező Útvesztőn
Keresztül vezetik, az olvasók meg,
Mint a kohászok, munkanapjukat
Csüggedten, borpincében fejezik be.
 
Fordította: Fehér Illés

Vladimir B. Perić 6. еtidа – 6. etűd

 

Vladimir B. Perić Šabac 20. oktobar 1976. –

6. etida               Mreža uličnih senki prodire kroz prozor; šara po sobnom gaju. Pijavice zraka ‒ dracene, filadendroni, fikusi, krotoni, difenbahije, mesečevi cvetovi ‒ zelenim pipcima tvore teskobu. Draperijski velovi trepere na srebrnoj mesečini. Lepota je u zebnji.             Cvetaju cvasti u mraku („oni se vole u drugoj sobi...”). Nabori postelje sve su veći i dublji. Sklopka sna i jave u ritmu trza me ‒ vazduha nema. Beli krin nozdrve pali. Na dečijim mi usnama šumore reči ‒ u ovom nokturnu ne dolaze lako: „...muzike mi daj, samo malo... da utonem u san!...”             Nadima se prolećna noć. U ovom prelidu života, umorna podsvest traži smiraj na trećem po redu ne-mestu… „gde smo?... gde ćemo?... dokle ćemo?...”. Sobni prostor se širi u beskraj.              Poput puzavice bokori do mene bebin plač. Taj mali ženski plod razlistava svoje reske vriskove. Rasklijali upiti u oči se korene: „gde je ljubav?... gde su svi?... zašto mrak?... što sam sâm?...”

6. etűd               Az utcai árnyak hálózata az ablakon keresztül tör be; a szobát dísziti. A levegő vérszopói – sárkányfák, filodendronok, fikuszok, krotonok, buzogányvirágok, vitorlavirágok – zöld nyúlványokkal szorongatnak. Az ezüst holdfényben díszes függöny lebeg. A szépség a szorongásban van.             A sötétben virágzatok virulnak („a másik szobában szeretik egymást…”). Az ágyban a gyűrődések egyre nagyobbak és mélyebbek. Az álom és a valóság kapcsolója ritmusban rezget – levegőhiány. A fehér zsázsa orrlyukat tágít. Gyerekes ajkamon susognak a szavak – ebben a nocturnóban nehezen jönnek: „…zenét adj, csak keveset… hogy álomba merüljek!...”             Felfúj a tavaszi éj. Az élet ebben a szakaszában a fáradt tudatalatti a harmadik nemlétező helyen keresi a nyugalmat… „hol vagyunk?... hová megyünk?... meddig megyünk?...” A szoba végtelen térré tárul.             A gyermeksírás kúszónövényként ér hozzám. Az a pöttöm női termék éles sikolyokat terjeszt. A sokasodó kérdések gyökeret a szemben vernek: „hol a szerelem?... hol vannak a többiek?... miért van sötét?... miért vagyok egyedül?...”   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Владимир Б. Перић: Етиде оп. 4, УК „Кораци” Крагујевац, 2021.

Jóna Dávid Ebéd – Ručak

 

Jóna Dávid Budapest 1968. September 9. –

Ebéd
 
Délben. Pontban délben. Harangszóra.
Ma sem tudom, hogy csinálták.
Sosem kellett várnunk, és egyszer sem kapkodtak,
de az ebéd mindennap akkorra készen volt.
Amit éreztem ebből akkor, az az volt, hogy nem késhetek.
Fel sem merült. A belső iránytűm nem kereste a magyarázatot.
Mindig ott voltam. Előtte kézmosás. Úgy-ahogy.
A levesestál az asztal közepén gőzölgött, gyöngyözött,
méltóságteljesen illatozott. Az ima rövid volt, de megállította az időt.
Dédnagyapámnak szedtek először,
mindenki tudta a helyét és az idejét, hogy mikor következik.
Szépen kellett ülnöm. Nem mondták, de a nézésekből tudtam.
Tudtam várni, megtanultam várni, és megtanultam része lenni a családnak.
 
Egyvalami zavart. Dédnagymamám alig ült le a székére.
Tüsténkedett. Állva kanalazta a levest, közben elégedettséggel nézett minket.
Ma már hiszem, hogy ilyenkor boldog volt, de akkor kérleltem, hogy üljön le.
Mindjárt – mondta, de amint leült, újra felpattant valamiért.
Békeidő. Hétköznap viaszosvászon, hétvégén fehér damaszt.
Nehéz, dombormintás ónkanalak, amikből más íze van a levesnek.
Ingaóra. Pirossal hímzett falvédő. Cirmos belsejű lábasok.
Néha visszaülök közéjük. A székről nem ér le a lábam.
Hallom a harangszót, érzem az illatot.
Mindenki csendben, csak a kanalak koccannak.
Megnyugtat. Dédnagymamám boldog: repetát kértem.
 
Forrás: https://helyorseg.ma/rovat/vers/jona-david-a-delibol-versek
 
 
Ručak
 
Ručak. Tačno u podne. Kad zvone.
Ni danas ne znam, kako su radili.
Nikad nismo trebali čekati, ni jednom nisu bili u žurbi,
ali ručak je svakog dana do tada gotov bio.
Što sam od toga tada osećao da zakasniti ne smem.
Nije ni pitanje bilo. Moja unutrašnja busola objašnjenje nije tražila.
Uvek sam tamo bio. Pre toga pranje ruku. Kako – tako.
Lonac sa juhom se u sredini stola isparavala, kao biser sjala,
dostojanstveno mirisala. Molitva je kratka bila ali vreme zaustavila.
Prvo su pradedu sipali,
svako je znao svoje mesto i vreme, kad stiže na red.
Lepo sam morao sedeti. Nisu rekli ali iz pogleda znao.
Znao sam čekati, naučio čekati i naučio da budem deo porodice.
 
Samo nešto me je smetalo. Prabaka retko sedela na stolici.
Vrpoljila se. Juhu stojeći jela te nas zadovoljno posmatrala.
Danas verujem, sretna je bila, ali tada sam ju molio da sedne.
Odmah – reče ali čim je sela zbog nečeg opet ustala.
Vreme mira. Radnim danima mušema, koncem nedelje damast.
Teške, ispupčene kašike od kalaja, juha sa njima drugačiji ukus ima.
Sat sa klatnom. Crveno vezen zaštitnik zida. Lonci sa crno-sivim šarama.
Koji put među njih sedim. Sa stolice noga mi visi.
Čujem zvuk zvona, osećam miris.
Svi su tihi tek kašike koji put zazvuče.
Smiruje me. Prabaka mi je sretna: molim repetu.
 
Prevod: Fehér Illés

Ady András Hátrahagyott segédmunkás – Ostavljen pomoćni radnik

 

Ady András Csíkszereda 1976. július 12. –

Hátrahagyott segédmunkás
 
Ilyet csak ősszel lehet…egyfajta örök autumnban,
tudod, amikor a cirkuszok évadja betellett, s nyomukban
nem marad csak a bohóchang varjúkacaj-viszhangja, csak
kis kupacokban az eldobott-sárga, a kunkori-hullott VIP jegyek.
 
Igaz is, ezt is csak akkor lehet, ha hátrahagynak egy utolsót
hörrenő snack-automatát, miről előbb megfontoltan s így
kinyithatatlan a kilincset lelopták…s honnan, ha eleget
rugdalod kaphatsz még bucsú-bocicsokit…vigyázz!
ha túlviszed a rugdalást, tán egy egész ivarérő bocit…
 
Ilyet csak ősszel lehet, cirkuszossal, hisz cirkusz az
egész világ, bohócröhögő-bonviván-élet, többször,
érvényes több segg alá eladott helyjegyek…
mit is tehetnél ha a trupp elhagyott? Feltéped szived ajtaját,
behúzódsz, s magad mögött becsapottan becsapod.
 
 
Forrás: a szerző
 
 
Ostavljen pomoćni radnik
 
Tako nešto je tek u jesen moguć…u nekoj vrsti večnoj jeseni,
znaš, kad sezona cirkusa prođe, u njihovom tragu
jedino glas pajaca kao odjek grohota vrane ostaje, i ostaju još
žute, uvijene, odbačene VIP karte u malim gomilama.
 
Istina je, to je samo tad moguć, ako i poslednju snek-automat
čudnog glasa ostavljaju, ali pre toga, namerno, ručicu brave
ukradu te otvoriti se ne može… i odatle, ako nogama dovoljno
udaraš još možeš za oproštaj tele-čokoladu dobiti… pazi!
ako sa udaranjem preteruješ, možda čak čitavo tele za rasplod…
 
Tako nešto je tek u jesen moguć, sa cirkusom, jer cirkus je
čitav svet, život bonvivana, pajaca koji grohota, višekratno,
ispod više guzica prodane punovažne karte…
i šta možeš ako te trupa ostavi? Vrata tvoga srca razgrneš,
povučeš se te iza nasamarenog sebe zalupiš.
 
 Prevod: Fehér Illés