Biljana Milovanović Živak: Коме ово пишем – Ezt kinek írom

 

Biljana Milovanović Živak Požarevac, 7. mart 1972. –  

Коме ово пишем
 
Коме ово пишем, Чарнојевићу?
Ни Рајић није знао док је писао,
Онај Рајић, чији си удвојени лик, hasonmás
Ни ти, Милоше,
Са својим подвојеним Ја,  eltérő
Ни Човек мој не може знати
Док ово буде читао
 
Час теби, пишем, Милоше,
Час теби, Смрти - Неминовна,
Час Нечастивима, песме недостојнима
А незаобилазнима, јер су ми
Живот одвратним учинили
Добро и зло у мени преломили
У питање довели ама баш све,
Милоше! Драги Милоше.
 
Коме ја ово пишем?
Ко ће ово да чита?
Сродна ми душа?
Јесен и живот без смисла.
Пролеће – исто тако.
Зашто уопште човек мисли
Како су другом човеку битни
Туђи редови, муке и окови?
Коме, о јадна, ово пишем?
 
Час кћери мојој, сунцу моме,
Час себи самој,
Свим писцима и свим пророцима
Господу Богу, родитељима,
Прародитељима, ликовима из књига,
Критичарима и издавачима?
Сасвим извесно, њима,
И (другим) болесницима.
 
Izvor: Биљана Миловановић Живак: Ти, међутим, Књижевна општина Вршац, Вршац, 2022.
 
 
Ezt kinek írom
 
Te Csarnojevity¹, ezt kinek írom?
Míg írta, Rajić² sem tudta,
Az a Rajić, aki hasonmásod,
De eltérő Éneddel
még te sem, Miloš³,
És az én Emberem sem tudhatja
Amikor majd ezt olvassa
 
Miloš, hol neked írok,
Hol neked, te Halál – Elkerülhetetlen,
Meg a Becsteleneknek, a versekre méltatlanoknak
De elkerülhetetleneknek, mert
Életemet meggyalázták,
Bennem a jót és a rosszat megtörték,
Éppen mindent megcáfoltak,
Miloš! Kedves Miloš!
 
Ezt kinek írom?
Ki olvassa majd?
Lélektársam?
Értelmetlen az ősz és az élet.
A tavasz – szintén.
Egyáltalán, miért gondolja azt az ember,
Hogy idegen sorok, hányattatások, béklyók
Kívülállóknak jelentősek?
Szegény én, kinek írok?
 
Lányomnak, csillagomnak,
Önmagamnak,
Minden írónak, minden családnak,
Az Úristennek, szülőknek,
Ősöknek, regényhősöknek,
Kritikusoknak, kiadóknak?
Teljesen mindegy, nekik,
És (egyéb) elesetteknek.
 
¹Csarnojevity és ²Rajić – ³Miloš Crnjanski: Dnevnik o Čarnojeviću (Napló Csarnojevityről) szerb író, költő, diplomata regényének két hőse.
 
Fordította: Fehér Illés

Risto Vasilevski stvari - tárgyak

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –

stvari   kuća što lebdi na suncu, stolica u kojoj se uljuljkujem, sto za kojim obedujem, vazda mrtve stvari, prozor kojim dotučem prirodu, postelja u kojoj tečem i godinama starim lažno verujući da obnavljam svet, čaše koje menjam zbog oblika, pisaljke, pismene, pribori, pohabani odevni predmeti – dakle, sve pripada prošlosti.   samo ja i moja kućna zmija, koja svakog jutra otpuzi u svoj svet, zavaravamo se budućnošću iako dobro znamo da joj odavno ne pripadamo.

tárgyak   a napon lebegő ház, a szék, melyben álomba merülök, az étkező asztal, halott tárgyak, az ablak, amellyel a természetet aláásom, az ágy, ahol talmi hitben azzal rostokolok, hogy az évekkel együtt öregedve a világot megváltom, a poharak, melyeket alakjuk miatt váltom, írószerszámok, iratok, készletek, elnyűtt ruhanemű – minden a múlté.   a jövővel csak én és a minden reggel saját világába sikló házi kígyóm áltatjuk magunkat, pedig jól tudjuk, régóta nem hozzá tartozunk.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Živko Nikolić Сунцокрет – Napraforgó

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Сунцокрет                    за Владимира Пиштала   Опет си глават као сунцокрет! довикује ми из далека све ближи Владимир. Ни за живу главу не дај да Те ошишају, још мање да Те насапуњају и обрију, у коси и бради је Твоја моћ. И блаженом осмеху. Када се тако румен и препун сломљених зуба осмехнеш сви се радују Твојој близини. Зато се усправи и престани да тражиш по том штуром камењу оно што ниси изгубио, сви ће похрлити за твојом искривљеном сенком, хвалећи све Твоје, што си имао, и што ћеш имати, њима је и Твоје пуко обећање налик моћној мелодији. Стоноге и мрави, врапци распричани, жабе преплашене и поносне гуске, Твоја ће свита да буду. Да Ти уз дубок наклон љубе надланицу и да Ти у предвечерје оде певају.   14. 5. 2013. – 25. 9. 2014. Београд

Napraforgó                    Vladimir Pištaloért1   Nagyfejű vagy megint, mint a napraforgó! kiált nekem messziről az egyre közeledő Vladimir.    Életed árán se engedd, hogy levágják a hajad, még kevésbé, hogy szappanozzanak és borotváljanak, hatalmad hajadban és szakálladban van.  És önfeledt mosolyodban. Amikor kipirultan, törött fogakkal tele mosolyogsz, közellétednek mindenki örül. Ezért állj fel és azokon a durva köveken ne keresd tovább azt, amit nem veszítettél el, majd mindenki görnyedt árnyékod után nyomul, mindent, ami a Tiéd volt és ami még a Tiéd lesz dícsér, nekik egyszerű ígéreted is elemi erejű dallamra hasonlít. A százlábúak és a hangyák, a csiripelő verebek, a rettegő békák és a büszke libák, a Te csodálóid. Mélyen meghajolva a Te kezedet csókolják és alkonyatkor ódákat Neked énekelnek.   2013. 5. 14. – 2014. 9. 25. Belgrád   1Vladimir Pištalo (1960. – ) szerb irodalmár, egyetemi tanár az Egyesült Államokban   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Обећање, Свети Сава Књижевно друштво, Београд, 2014. стр. 39.

Nikola Vujčić Život teče – Élünk

 

Nikola Vujčić Velika Gradusa 27. juni 1956. – 

Život teče
 
Odjednom, gledamo, odlama se grana,
puna jabuka.
Sunce ti poljubim, kaže otac, zagledan u krošnju,
zašto je bog tako kažnjava? Zašto joj rod natovari,
pa je sruši?
Dok premećem, iz ruke u ruku, nedozrelu jabučicu,
osetih da se u njenoj zelenoj okruglini kotrlja
i moj život, taj nežni trenutak užitaka.
 
Izvor: https://strane.ba/nikola-vujcic-jos-tri-pesme/
 
 
Élünk
 
Egyszerre csak, látjuk, letörik az almával
tele ág.
A francokat, mondja apám a koronát nézve,
miért bünteti így az isten? Miért terhelte terméssel,
hogy letörjön?
Míg az éretlen almát egyik kezemből a másikba helyezem,
érzem, zöld kerekségében az én életem is
gördül, az élvezet gyengéd pillanata.
 
Fordította: Fehér Illés

Kajoko Jamasaki Пешчаник, рука – Homokóra, kar

 

Kajoko Jamasaki Kanazava, 14. septembar 1956. – 

Пешчаник, рука   Падамо тихо. Зрна смо песка. Падамо, бледорумени.   Рај и пакао су затворени у стаклену посуду.   Када последње зрно падне, рај остаје празан.   Наш мук, започет у паклу, не занима никог.   Али, када невидљива рука обрне пешчаник, рај и пакао у трену се замене.   Падамо журно, меримо време, заробљено у стаклу, што се слива ка паклу.   Падамо нечујно, зрна смо финог песка.

Homokóra, kar   Zuhanunk. Homokszemcsék vagyunk. Sápadt-kipirulva zuhanunk.   A menny és a pokol üvegházba zárt.   Mikor az utolsó szemcse is kihull, üres marad a menny.   Szótlanságunk, a pokolban kezdett, senkit sem érdekel.   De, ha egy láthatatlan kar a homokórát megfordítja, a menny és a pokol, egy pillanat alatt, helyet cserél.   Sietünk, zuhanunk, a pokolra nyíló üvegházba zártan, időt mérünk.   Zuhanunk, finom homokszemcsék vagyunk.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Кајоко Јамасаки: こどものいる情景 – Призор са децом, Меридијани, Смедеревска песничка јесен, 2023.

Turczi István: Szóma széma – Soma sema

 

Turczi István Tata 1957. október 17. –

Szóma széma1 [Zentai születésű barátom, Verebes György festményei       alá/elé/mögé]                           „Van egy hely, amelyet                           neked kell betöltened.”                                               Platón   Egyedül a test Ahogy a lemenő napban a színek szertefolynak kedvére tágul a szem és telítődik a tekintet mértéket vesz róla az est Háttérnek kabócák éneke félóránként harangzúgás a langy valóság elmosódó díszletei Már félni sem tud mintha nem rándulna benne ideg Honnan honnan is tudhatná mi jön el éjszaka? Egy végleges terv részeként mit hoz rá és főleg miért a bűnpártoló sötétség? A test lassan árnyékká bomlik és saját medréből kilépve tévelyeg tovább Igen és nem között vergődik Már úton van hiába mozdulatlan Úgy érzi: történik pedig csak: van Ő a működő remény Korpusza Ott van ahonnan élő nem indul sehová Alatta döngöletlen föld fölötte a felhők mint megannyi galambtetem Már félni sem tud – hiába tűnik el csak magából magába távozik és akár a fárosz messziről látszik megint Más amit néz más amit lát és szem se kell ahhoz amit felismerni vél Lassú fehér derengés Pihen a hát félárbócon a váll de az ujjak nem felejtenek végigsétálnak esti kések élein régi fatörzsek történeteit gyűjtik balladahalomba elhagyott partok bozótosát szaggatják vágják égetik Hegyek és emeletek lépcsőin kapaszkodnak egyre el nem engednék a világért sem ezt a kezet soha Álomképekből ragasztott fejbólintás a homlok rozsdás horgonyokkal teli összetört kagylók a szemüregben nem nyílik nem nyílik a száj hiába várják kéklő reggelek apró rángások csak a szó helyén felmondva a szájvonal-szövetség Kitartóan zuhog a csend már a kabócák se A működő remény Korpusza mondana valamit mégis valamit mondana igen Mozdul az összes ujj pár öltéssel az eget bevarrja tenyérben élezi a fényt körömkoppintással jelez Mióta nincs súly a vállán emlékeit mosdatja a szem csarnokvizében és arra gondol amit nem érint kéz amit nem súrol fény ami nem mondatik ki soha Mióta nincs rendeltetése mintha minden kicsit kicsit könnyebben történne Mintha nem volna élete halála se öröme se fájdalma Mintha a világ volna egyedül nem ő és nem a test   1Platón: szóma széma – a test a lélek sírja

Сома сема1        [Испод, испред, иза слика мог пријатеља родом из Сенте, Ђерђа Веребеша]                             „Постоји једно место                             што ти мораш попунити.”                                               Платон   Само због тела Док се боје у сутону разливају око се по вољи шири и поглед пуни меру му вече узима У позадини песма зрикаваца сваких пола сата звоњава јесу нејасне кулисе млаке стварности Више се ни бојати не зна као да су у њему живци непомични Одакле одакле би могао знати током ноћи шта долази? Као део неког коначног плана тама што грех подржава шта и пре свега што ће му донети? Тело се полако у сенку претвара те након што из властитог корита иступи даље тумара Између да и не отима се Већ је на путу залуд је непокретан Тако осећа: дешава се међутим: само постоји Корпус је делотворне наде Тамо је одакле живо биће никуда не полази Испод њега је не сабијена земља изнад су облаци као лешеви голубова Више се ни бојати не зна – залуд нестаје само из себе у себе одлази и попут фароса опет је у даљини Друго је што гледа друго је што види ни око не треба за то да препознаје бар тако мисли Успорено бело свитање Леђа се одмарају рамена су на пола копља али прсти не заборављају на оштрицама вечерњих ножева шетају доживљаје прастарих дебла у облику балада гомилају шикаре напуштених обала кидају режу подстичу На степеницама брегова и спратова залет према горе хватају ту руку ни за читав свет никад не би пустили Сновиђењима слепљено климање главом чело је зарђалим котвама пун у очној шупљини сломљене шкољке су уста не отварају не отварају се плавкаста јутра залуд их чекају где су речи биле само су ситни трзаји савез линија уста је отказан Тишина упорно пљушти више ни зрикавци Корпус наде што је у функцији ипак би нешто рекао да нешто би рекао Сваки прст се помиче небо са неколико шавова ушива светлост дланом ужива ударцем ноктију се јавља Откад се решио терета рамена успомене у води лавиринта ока купа мисли и на то што рука не дотиче што светлост не брише што се никад не изговара Откад нема обавезе као да се све нешто лакше догађа Као да нема живота смрти нити радости нити туге Као да је само свет сам он не нити тело   1Платон: сома сема – тело је тамница душе   Превод: Fehér Illés

Forrás: a szerző

Ady András Reminess – Prisećanje

  

Ady András Csíkszereda 1976. július 12. –

Reminess
 
Csak ezt a jéghideg vonatot éljem túl, csakis ezen...
mi máson is a francba? érjem el végállomásom: egy
rétet, egy istentől, embertől elfeledett kertet, ahol
hason feküdhetek én és a jegyzetfüzet!
Odahaza az utolsó villamos is felakasztotta magát
a nagyfeszültségű huzalra, áll alatta a konduktor,
tudja, csak a temetőárokba kísérheti, s a hantnál
senki más, majd csak egymaga.
Az utolsó 1300-as Dácsiát is bedarálták már, ott
mint sercegő töltelék a kolozsvári placsintában, a
szerencsések épp egy csontraszopott sebváltót köpnének…
Nagyapa lejön az emeletről, friss strokeját odafenn
hagyja, minek is zavarna…ad egy üveg Hargita borvizet,
vidd fiam, meleg lesz ott a réten, még jól foghat, ha
mindazt a miniatűr történelmet, miről eddig hallgattál,
amivel mások is szépen elhallgattak, lejegyzed…igaz is,
miért is teszed, de az színigaz te mindig lábjegyzet nélkül
jegyezgetsz: volt, és sosem volttá tett időket.
 
Forrás : a szerző
 
 
Prisećanje
 
Samo taj leden voz da preživim, isključivo na tom…
do vraga kako drugačije? da stignem do krajnje stanice: do
neke livade, od boga i čoveka zaboravljenog vrta gde
ja i beležnica potrbuške možemo da ležimo!
Kod kuće na visokonaponski kabl i zadnji tramvaj
se obesio, ispod kondukter stoji,
zna tek do rake može ga pratiti a u grobnici
niko drugi, samo je on sam samcit.
I zadnju Dačiju 1300 su već samleli, tamo
kao vruć nadev u palačinci a la kluž¹ je, a oni
sretniji bi baš do kosti ogoljen menjač pljunuli…
Sa sprata deda silazi, svoju svežu apopleksiju koja bi i
smetala gore ostavlja… bocu mineralne vode mi daje,
uzmi sine, tamo na livadi vruće je, još će ti dobro doći,
ako svu minijaturnu istoriju o kojoj si dosad ćutao,
koju su i drugi prećutali, zabeležiš… istini za volju
ne znam zašto to radiš, ali istina je i to da ti uvek
bez fusnota beležiš: bila su i nikad ostvarena vremena.
 
¹posebna vrsta mađarske palačinke
 
Prevod: Fehér Illés