|
Жабар
1
Има
ријечи
које
нису само ријечи.
Рећи
жабар моме оцу,
у
крају где јата риба цвјетају
као
сазвјежђа на земљи,
значило
је убити га
у
срцу,
натјерати
бруку
у
нос
као
олују с планине
у цваст.
2
Боље је да
опсујеш најмилије,
па и живе
у мртве пресвучеш:
отац ће узвратити
трипут,
псовкама долити сунце и –
ником ништа.
Али
јеси ли га назвао жабарем
или чуо да је неко
негдје
једном
изустио ту жалосну ријеч
па је ти пренио,
није ти било станка
на земљи.
3
Због те ријечи,
ако би је и у сну изговорио,
отац би се потукао
и са самим собом.
Једном је бубнуо брбљивог Јанка
који је завирујући
женама под сукњу
викнуо жабар
оцу на бициклу;
други пут ћудљивог Мехмеда
што је у поноћ,
у дну баште,
мислећи да је отац,
пијаног Момчила,
давио;
некоћ и веселог Рајка
(Шта оно вири из младог месеца?):
овај погледао небо
па зубе скупљао
у трави.
4
Од Гомјенице до Саничана
осипа се љетњи сумрак
сребром младих шарана,
живих надахнућа
што искачу из воде
у потрази за границом свјетова.
Преко мора и долина
свјетски жабари
довукли од прућа корпе
с поклопцима.
Отац узео стотину и
– ето стоваришта од дворишта.
Како коју напуни жабама,
сутрадан крекет путује у Рим.
Наша је кућа освитала
чујем
жабље пјеваније.
Ругала се и луда Дуда.
5
А лов на жабе – овако:
Крене се љети
касно ноћу
до бара сред шума.
Около виркају виле
и цурка мјесечев кљун.
Крекеће велико количество жаба.
Хорови се разлијeжу
под земљом до неба.
На обали отац пали
карбитушу лампу
и приноси води.
Кружницом пламена захваћен
свемир звучних мјехурова
утихне нагло
и жабе буљаво блену у њ.
Отац узима,
као крофне са тацне,
једну по једну:
травњачу,
времењачу,
онда бабурачу,
па једну без имена.
Бере у корпу
колико му драго.
Кроз крошњу
на мјесецу
лист у рачви – жаба.
6
Очева свјетлост
већа је на води
кад мјесец
зађе за облак
што личи на жапца.
Вјечност тукне
на дјечји страх
и све је најежено
као однекуд
састављен сан
из којег удишем чудо.
Кади ме такав час.
7
Кад год
извади
жабу из воде,
отац мало
истури
па помери
лево-десно
доњу вилицу.
Мокром руком
дотакне
и нос.
Задовољан
шмркне.
Заборави
сина што трепери
као локвањ
на малом
таласу.
8
Никад
не додирнух
бели стомак
жабе.
Само сам се
дивио
очевој вољи.
На ручковима
недељом,
уз јагњетину и ракију,
пригледао
сам му велике шаке
без палца на
левој:
одрезала
машина у августу,
у дворишту
под жалосном врбом,
у ритуалу
око нове каце
кад се сваки
прави мајстор
занесе као
песник у језику
и заборави
да је
од крви и
меса
све док се
на тлу,
поред ногу,
не закопрца
тек одсечен
прст
у пиљевини.
9
Посао са
жабама био и прошао,
а отац се на
асфалту
у
Ракелићима,
павши с
мотора,
са животом
растао.
Многи је
комшија на сахрани
на врху
језика
заустио ону
опасну реч.
Она би се с
јабучицом у грлу
попела до
ризика да ћу је
и
неизговорену
препознати у
очима.
Тако се за
сва времена
закочила
између
гласа и
вида.
10
Италија и
даље једе жабе.
А дух мога
оца
који никад
не окуси
зелени батак
диригује
невидљивом хору
што се
понекад чује
после кише.
Тад рибари
збацују
врбе с леђа,
а песма
чешља
дете у
чамцу.
11
Нека цватају
жабе у
ноћима
и нека њихов
занос
са лавежом
далеких паса
разлеже се
по крајишким
долама и
брдима,
у пустим
сновима и душама,
под облацима
и звездама,
на овоме
свету што јесте и није,
што долази и
пролази
као петељке
на гранама,
и тек
понекад,
у изабраном
дану,
укаже се
у једној
јединој речи,
заустави у
грлу,
позлати и
венча
с песмом над
песмама.
|
A békavadász
1
Egy-egy szó
nem csak szó.
Apámnak említeni békavadász,
a vidéken, ahol a halrajok
csillagképekként virulnak a
földön,
hegyekről termésre zúduló
vihart,
szíven-szúrást,
orrba tóduló
nyálka-özönt
jelentett.
2
Jobb, ha
szeretteit becsmérled,
az élőket
holttá nyilvánítod:
apám háromszorosan
visszaadja,
káromkodással a napot is
megtölti és –
minden marad a régiben.
De,
ha békavadásznak szólítod,
vagy meghallja, hogy valaki
valahol,
egyszer,
azt a szomorú szót száján ki
merte ejteni
és te tovább-adtad,
a földkerekségen
nem maradhattál.
3
E szó miatt, apám,
ha csak álmában ejti ki,
képes lenne önmagával is
összeveszni.
Egyszer a szószátyár Jankó
járt pórul,
a nők szoknyája
alá leselkedve
kiáltotta kerékpározó
apám után békavdász;
máskor a szeszélyes Mehmed,
aki éjfélkor
a kert mélyén
a részeg Momčilót
fojtogatta,
mert azt hitte, apám;
régebben a vidám Rajkó is
(Mi kandikál az
újholdból?):
az égre tekintett
majd fogait a fűből
szedegette.
4
A nyári szürkület
Gomjenicától Saničanig1
a világok határa után
kutató,
vízben viháncoló,
életerővel tele
pontyivadékok ezüstjével
tűnik.
A vesszőből font kosarakat
fedéllel
a békavadászok
ki tudja honnan hozták.
Apám százat vett
– és udvarunkból lerakat
lett.
Ahogy egy-egy békákkal
megtelt,
másnap Róma felé utazott a
kuruttysereg.
Házunkban hajnalhasadáskor
brekegésre ébredek.
Csúfolt az a suta Duska is.
5
A békavadászat meg – így:
Nyáron, késő éjjel
indul az erdő közepébe,
a zsombékig.
Mindenütt tündérek
és a holdkaréj.
Békatömeg, kuruttyolás.
A kórus a föld alól
az égig zeng.
Apám a parton
karbidlámpát gyújt
és a vízhez közelíti.
A láng körvonalával
megvilágított
hangos buborék-univerzum
hirtelen elhallgat,
a békák dülledt szemekkel
bámulnak.
Apám,
akár a fánkot a tálcáról,
egyesével szedi:
óriásvarangy,
barna varangy,
zöld varangy,
majd egy nevenincs.
A kosárba szedi,
ameddig kedve tartja.
A lombkoronán át
a holdon
levél a kereszteződésben –
béka.
6.
Ahogy a hold
a békaalakú felhő
mögé bújik,
a víztükrön
apám alakja tűnik fel.
Gyermek-félelmen
kopogtat az öröklét
és csodát ígérő,
valahonnan
összeállt álomképként
borzad a jelen.
Ez az a pillanat, mely felemel,
dicsér.
7
Akár mikor
békát vesz ki a vízből
apám
alsó állkapcsát
előre tolja majd
jobbra-balra mozdítja.
Vizes kezével az orrához
is nyúl.
Elégedetten prüszköl.
Elfeledkezik fiáról aki
a hullámokon
lótuszként remeg.
8
Sosem
érintettem meg
a béka fehér hasát.
Csak csodáltam
apám igyekezetét.
Vasárnaponként ebéd közben,
báránysült és pálinka
mellett,
figyeltem két hatalmas markát,
a balon hüvelykujja
hiányzott:
augusztusban gép vágta le,
udvarunkban a szomorúfűz
alatt,
az új hordó avatásakor
amikor minden igazi mester
költőként lelkesedik
és elfeledi, hogy
húsból és vérből van,
mindaddig, míg a talajra,
lába mellé,
a fűrészporba
az éppen levágott
hüvelykujj
nem esik.
9
A küzdelem a békákkal immár
a múlté,
apám meg az aszfalton
Rakelićben,
ahogy leesett a motorról,
az élettől is elvált.
A szomszédok közül sokan, a
temetésen
nyelvük hegyén
állították meg azt a
veszélyes kifejezést.
Gombóccal a torokban
mászott kockázati
magasságba, netán
még kimondatlanul is
felismerik a szemekben.
Így, mindörökre,
a hang és a pillantás
között
maradt.
10
Olaszhonban továbbra is
eszik a békát.
Apám szelleme meg,
aki sosem ízlelte meg
a zöld combot
az eső utáni
olykor hallható
a láthatatlan kórust vezényli.
Akkor a halászok
a fűzt hátukról ledobják
az ének meg
a gyereket a csónakban
fésüli.
11
Viruljanak csak
éjjelente a békák
és terjedjen lelkesedésük
együtt a távoli
kutyaugatással
a határvidéki
völgyekben és hegyekben,
az álmokban és a lelkekben,
a fellegekben és a
csillagokban,
mindenben, ami van és nincs
ezen a világon,
a jövendőben és a múltban,
akár kocsány az ágon,
és csak néha,
egy kiválasztott napon
jelentkezik,
egyetlen szó alakjában,
megakad a torokban
és aranyba burkolva
az énekek énekével esküszik.
1Nyugat-boszniai települések
Fordította: Fehér Illés
|
