Милан Орлић Панчево 15.
новембар 1962. –
Опрости, читаоче драги
Oпрости, читаоче драги, поeзију више не пишем.
Због тебе и себе:
Промену сам предвидео, твоју, далеко пре ноћи
рекламождера: ноћи
у којој си, несит, самога себе – појео, халапљиво.
Верујући, чврсто, да су
СМС поруке, твоје, фејсбук профили и твитови а,
однедавно, ево још
и инстаграм нешто ново, боље: ако не и најбоље
што је свет видео:
икада видео, овако обневидео. У историји, својој
свеукупној. Али!
Свет је таштину, такву, већ виђао: забораваљо:
откривао, опет:
изнова заборављао, па откривао. Ту исту заблуду
о себи, о нама:
о мени и теби. Опрости, читаоче драги, ни романе
не читам: не пишем
од како је приповедач, у несрећи стваралачкој:
страдао а аутор,
калварију истражујући, нађен у лабораторији
властитој: отрован
испарењима теоријских истраживања, најновијих.
Ко би, уосталом,
поред толиких и таквих, чаробних, ријалитија:
од живота наших
састављених, само животнијих и романескнијих:
романе, уопште и
желео да чита? Опрости, читаоче драги, изложбе
не посећујем, вишe.
Чему, кад су у тржним центрима: излози прескупи,
дрангулијама крцати
прејефтиним, поставке галеријске, заменили трајно.
Што и није штета
превелика: одавно их, ионако, нико не разуме: нико
баш: ни посетиоци,
ни кустоси, ни аутори. Понајмање они. И све се
купити може:
закупити: поткупити: све је, до у бесцење, баш све
приступачно.
За употребу, сваку: лаку и једнократну, откупљено:
прекупљено:
препродато, укључујући, дабоме, и аутора и душу
његову. Опрости
читаоче драги, почео сам да заборављам, чак и на
дворане, концертне и
сале, позоришне: са страшћу каквом сам их, давно
некада, посећивао.
Мање-више: све су тише, хармоније сфера, поруке
хипнотичке,
неуморно, из музичког допиру етера. А на даскама
што живот значе:
цене и воле више,
извођаче: радова глумачких него
ватре стваралачке.
Опрости, читаоче
предраги, све те фестивализације
фестивала,
бескрајних:
карневализације
карневала, бесрамних: сатурналија
сатурнализације,
као што у
претпразничко: баханалијско вече, Катул,
ономад рече: од свих
дана, земаљских,
најбољи су. Смисла, прокоцканог
и Лепоте, унакажене.
Нечастиви: ту, тада,
одвајкада: уметнике спонзорише:
широкогрудо. Тргове,
од бетона
декоративног и алуминијума елоксираног,
Сфинге красе: са
очима
Молоха као
прозорима, разбијеним, па изваљеним.
Izvor: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска
Библиотека Вршац, 2021. стр. 37-39.
Bocsásd meg, kedves olvasó
Bocsásd meg, kedves olvasó, verset többé nem írok.
Miattad és miattam:
Előreláttam a változást, a tiédet, sokkal a reklámfalók
éje előtt: azon éjjel,
amikor éhesen, falánkan – saját magadat faltad fel.
Elhitted, hogy
SMS-üzeneteid, a face book, a twitter és immár
az instagram oldalak is
valami jó, még jobb: ha nem a legjobb újdonságok,
amit a világ látott:
valaha is látott, így elvakultan. Egyáltalán története
során. De!
Hiúságot, ilyent, a világ már látott: elfeledett:
ismét felfedezett:
újra elfeledett, majd felfedezett. Ugyanezt a tévhitet
önmagáról, rólunk:
rólam és rólad. Bocsásd meg, kedves olvasó, regényeket
se olvasok: nem is írok,
amióta az elbeszélő, az alkotás szerencsétlenségében:
meghalt a szerzőt meg,
a kálvária kutatása közben saját laboratóriumában
mérgezték meg,
a legújabb elvi kutatások kipárolgásaival.
Különben is,
ennyi és ilyen csodálatos életünkből összeállított
csakis élethű,
valóban regényekbe illő élő adások mellett:
regényeket
ki akar olvasni? Bocsásd meg, kedves olvasó,
kiállításokat
többé nem látogatok.
Minek, hiszen az üzletközpontokban: az ócskaságokkal
teletömött
drága kirakatok, a tárlatokat állandó jelleggel
helyettesítik.
Ami, nem is
olyan nagy baj: őket már régesrégen senki sem érti: éppen
senki: a látogató se,
a kusztoszok se, az alkotók se. Legkevésbé ők. És minden
megvásárolható:
kibérelhető: megvesztegethető: minden, fillérekért, éppen
minden elérhető.
Mindennapi, egyszeri használatra: felvásárolt:
megvásárolt:
továbbadott, beleértve, természetesen a szerzőt is,
lelkét
is. Bocsásd meg,
kedves olvasó, sokmindent feledek, még a termeket is,
a hangversenyeket is,
a színházakat is: azzal a szenvedéllyel együtt, amivel
egykor látogattam.
Többé-kevésbé: egyre csendesebbek az igéző,
fáradhatatlan,
mennyboltot érintő
zenei üzenetek. Az életet jelentő
színpadon meg:
az alkotói hévnél többre becsülik a színészeket:
a színészi alakításokat.
Bocsásd meg, kedves olvasó, a végeláthatatlan fesztiválok
fesztivalizációját:
a pimasz karneválok karnevalizációját: az ünnepek
előtti
szaturnáliák szaturnalizációját: bacchanáliák, Catullus
mondta egykor: minden
evilági napok közül a legszebbek. Elherdált értelem,
torz szépség.
Istentelenek: most, akkor, örökös művészet-szponzorok:
egyetemesek. A tereket
dekoratív betonból vagy alumíniumból készült
Szfinkszek díszítik: Moloch
szemeivel, mint eltört, kiforgatott ablakokkal.
Fordította: Fehér Illés
