Gabor Devečeri(Budimpešta, 27. februar 1917. – Budimpešta 31. jul 1971.)
Gabor Devečeri (Devecseri Gábor)
Oplakivanje bika (Bikasirató)
– Objavljeno: Putevi – Banja Luka, 1987, XXXIII: 39 -54.
1. Razgovor
Clarae uxori Hispaniam vitamque
mecum una permeanti
„Što se tiče borbe s bikovima
ja sam na strani bika“ – rekoh
ne prvi put gospodični – da bi nju umirio – koja je od
nedavno građanka Madrida, a obratila
mi se ovako (kao odgovor
na moju izjavu da ću svakako
pogledati borbu s bikovima,
jer videti je moram): „Divim vam se.“
„Na strani bika sam“ i još dodah
radi objašnjenja: „Toreadora
su naime ipak upitali
želi li se upustiti u borbu;
on je barem imao uticaja
pri izboru svoga zvanja;
ali bika niko nije pitao.“
„Dobro – popustila je – ali ovde to
nikome nemojte reći“. Evo nazire
se nova strepnja: dakle: šta će masa reći?
Ja ću kazati. Veli da nisam ja,
nisam ja koji ubija
ipak ubijam,
veličanstveno! i
ne dozvoljava da ga ometaju
u toj uzvišenoj zabavi: ko
uopšte mari za negodovanje
– jer i oni su mesožderi – nepozvane manjine? „Glegajte molim vas
– rekao je simpatičan gospodin sa šiljatom bradom,
inače pesnik, preko snežnobelog
stolnjaka – biku je ionako
u krvi borba, samo napada,
napada sve.“ Mi smo tako zapazili
da baš ne, samo kad ga nagone;
a to se mora u protivnom masa će
ostati razočarana sa osećajem
praznine jer je izostao za taj predviđeno
(i plaćeno) klanje.
2. Pesma bika
Izabrali su me
i gonili
na travi me jurili
među konjima terali
i odgojili su me
hranili i pojili
da bi me sad mučili,
krv mi kapa propadam,
ne shvaćam i ne shvaćam.
3. Razgovor
I to je najodvratnije od svega. To
nepoštovanje poverenja bika,
neravnopravnost u samoj borbi koja
zapravo započinje
baš time što uopšte počinje;
borba, koju samo jedna strana želi.
Druga strana stoji
u sredini arene i duboko udiše
još sveži zrak koji će biti uskoro
ispunjen mirisom njegove krvi.
Bode ga, bode, odozgo sa konja.
Okreće se. – Zaboga prekinite
– rekao bi da govoriti može.
– Šta je to? – dodao bi. Al mesto
odgovora okružuju ga borci
sa šarenim, okićenim kopljima
i svako od njih
po mogućnosti elegantnim pokretom uz kičmu
mu po jedan šiljak zabode. I hitro se udalji.
Sad već
ništa mu nije jasno. – Prekinite! –
uzviknuo je nedavno jedan
dečak. – Ta borba nije poštena.
Više protiv jednoga? – Tako bi uzviknuo
i bik da poseduje ljudski glas
i ljudsku još neiskvarenu dečačku
maštu. On je samo stajao tamo,
začuđeno i vlastitom krvlju obliveno
nesigurno koračao.
Neki bi mu mogli objasniti da
livade, igre, trke, treninzi
pripadaju jednoj utvari,
stvaranju mašte, dok onog trenutka kada je
po prvi puta još ne sluteći ništa
stao usred arene,
tad, samo tad se sreo
prvi put sa stvarnošću.
4. Moja pesma
Poričem,
poričem da je život isključivo patnja
i da je dovoljno
znati samo to što je tužno,
ono što iznenada seče i naprasno seva,
poričem da je jedina istina pusta jeza,
tu ovaj Sveti Sebastijan, bik u svome mesu s čeličnim šiljcima
i oko njega tribine od grozničavog isčekivanja izobličenim ljudima,
i da postoji samo to što dušu razdire, žile nagriza,
poričem da je loša predstava jedini put bezizlaznim jadima,
i da je radost isto što je i radost preživljavanja, zluradost,
i da sve što je izvan kruga ovih od klanja ushićenih očiju, nije stvarnost,
i poričem
da je samo uteha a ne i blaženstvo dostižno za čoveka,
i da ta uteha iz tuđe ili vlastite nevolje stiže,
poričem da u bivstvovanju zadovoljstvo jedino iz gnusnosti ili apetita zdravih potiče,
i pogotovo poričem (jer maltene je svugde prisutno)
da postoji, od svega izdvojeni, svirepi i moćni, aljkavi i pobedonosni đavo.
5. Razgovor
Jer bika
su zamislili a u početku je
i bio, makar za davnašnje lovce,
ogromna, zastrašujuća sila
koju su pre savlađivanja celivali,
a nakon pobede, na mrtvačkoj odori,
duboko poštovali.
Jer bika
goniti ili makar susresti
se s njim zastrašujuće je bilo,
veliko iskušenje, neizbežno.
Ne kao ovde za novce uvek
ponovo igranim svečanostima.
6. Pesma reklame
Ovde svakog četvrtka i nedelje
kao nedeljom, a u zoru i radnim danima,
u prisenci cekve,
žrtvuju glavnu hranu radi same žrtve.
I nije škrabnica to
što okolo hoda; jeza ima svoju cenu
i unapred se može i mora
osigurati plativši traženu svotu.
7. Razgovor
Mit uvek – iako nespretno –
žudi za istinom, štiti je kad se već
probudila u nama potreba za istinom,
(mada primena u praksi izostaje)
makar samo prividno, makar
i krhotina od moguće celine:
neman s Krete s glavom bika krv je
pila, ali njegovu nisu pili.
Jer junak bi lutao kroz
skrivenih koridora dok puta
ne bi našao do nadmoćnog protivnika
i zalud bi pobedio, vrativši se nikad
svežinu slobodnog prostora
ne bi osetio. U toj areni bik među
unapred-ne-znanim i podmuklim,
bolnim udarcima samo tetura.
Uspravno, udobno sede oni
koji su od krvi opijeni.
8. Pesma Katula
Jer kao što na najvišem vrhu visokog Taurusa
šumećeg hrasta ili šišarkama punog
crnobora okreće, lomi neumoljiva oluja
(koji se od silnog trzaja iz korena isčupa
i dok pada lomi sve na što usput naiđe):
tako je tamo heroj Tezeus oborio čudovište
što je svojim rogovima u prazan zrak zarinulo.
9. Razgovor
I ovde i sada; opet, opet i opet, uvek ispočetka
ponavlja se borba Tezeusa.
A jadni minotaur uzalud se bije.
Učili su ga da u maramu zarine
a štitit sebe ne može: iza
lebdeće marame – kao sudbina –
praznina ga čeka.
Sad već na tratini s Tezeusom se bori.
10. Pesma majstora igre
A on – kakav da bude?
Neka bude unapred slavodobitan
po mogućnosti iza sebe sa
bezbroj trijumfalnih pobeda.
Nek oseća da je predodređen
za tu borbu.
Neka to i pokaže. Neka se ni od svetkovanja ne preza,
nek stupi na scenu zlatno-crveno-iskićeno s osmehom
[znam-mene-čekate, kao u sjaju operete vedeta.
I neka bude virtuozan plesač ravnajući se prema istančanim pravilima,
ko neprimetnim pokretima levo-desno tera nezgrapnog prisilnog-junaka, Minotaura.
Jer i to je neosporno lepa umetnost, nije bilo šta,
jer prividno nad glomaznim čudovištem pobedu slavi vitka lepota,
jer gipka elegancija
određuje u toj igri ko će gde krenuti od dva protivnika.
Ovde to, što je lepo, uzdiže raspoloženje.
11. Moja pesma
Jedina je razlika da u baletu
smrt nije obavezna.
12. Razgovor
Izvižde torera ako prekorači zadanu crtu
i bika ako se plaši, mada verujem da za to puno ne mari;
al krvi sve manje ima, postaje sve nesigurniji,
pre no što izbodeno telo sam izdahne
mora biti ubijen.
I ako je ubod spretan, ako procenjuju da je bik dobar, aplaudiraju,
(mada verujem da za to nije zahvalan), ”TORO! TORO!” – skandiraju.
13. Pesma bika
Nije to moje ime, nije samo to.
Minos i njegov sin sam bio.
Kralj i vladar koji je kao spasitelj
za svoje pleme vlastitu krv žrtvovao.
A za izbavljenje to je i pomoglo,
uvek i drage volje.
Jer su naivni mislili, ako ja pre umrem,
preminuti se ne mora.
Zbog toga su bili voljni strahopoštovati mene i voleti
kao inkvizitor jeretika koga iskupi ako mu bol odmeri,
ili kao ovna, jarca i pokajnika
koje u strahu redovito svačijim grehom
terete, obožavaju ih i zlostavljaju i uništavaju ih redom,
i sad ga dozivaju al nek se ne vrati, sve, sve to sam bio,
zato sam za dane takmičarskih slavlja vratit se morao.
Vas, koji preplašenim otkucajima srca skakutate oko mene,
vas, koji mi cveće bacate i krv uzimate, čija cvileća radost do mene dopire,
poznajem...
14. Pesma mase
Evo kralja, našeg uzvišenog vladara!
Pogledajmo kakva je duša tog junaka.
Bodemo ga, mučimo, lomimo, ubijamo. Drži li se? Ubijmo ga ako ne.
Ako da, ako se herojski drži, uzviknimo: ”Bože!”
i tako ga pogubimo. Jer on je mi a mi smo on.
Sjedinimo se s njim ako zaslužuje; tako može biti ubijen i ubica, požderen i žderač.
Cepamo ga i jedemo, ta ista smo celina; zaslužuje divlju ljutnju našu:
jer grehota je što se ubija i mi moramo osetiti kaznu.
15. Razgovor
Video sam Ariadnu.
U modernom šeširu je sedela na tribini, uhvatila je za ruku
svog križara i ovlaženim usnama i trepavicama
posmatrala odvijanje turnira.
Prilikom svakog uboda trgnula je sa rukom, sve više se priljubila
uz svoga pratioca čije se lice stalno menjalo: čas je bik postajao
svileno-crno lice đavolsko-božanstveno (kad je bik zarinuo),
čas golobradi, slavom opijeni
iz sto rana vaskrsli mladić (kad je torero zamahnuo);
stapala su se ta dva lica u njemu, od toga ona ništa nije primetila
dok je zlatno-svečano-ukrašeno ushićeno disala i uzdisala;
među butinama strujne udare osećala – a kad je ubod označio kraj –
njene kraljevske grudi ispod mekane, svilene košulje i skladnog
belog rublja kao na vrhuncu zanosa šiljaste postale;
za svaki mlaz sveže krvi ponovo je podigla glavu
i pohlepno širila oči sklopivši ih zatim s blaženim osmehom;
bila je zarumenjeno-oduševljena ali se ponašala pristojno
kao što priliči na takvoj priredbi jednoj mladoj dami.
16. Izveštaj
Dolazili su, žurili su, hrlili
na tribinama veselo se grlili;
među njima i sudije koji kažnjavaju – ispravno –
samozvane krvnike.
17. Pesma puta
Sa bezbroj viđenih čuda
smo prešli preko morskih valova;
za nama su maslinici
plodovima mahali;
među hridinama i nad uvalama
na radost naših očiju
azurno-plavo nebo
vlastiti pir slavio;
vazduh, voda i plavetnilo
bezbrižnim su nas stvorili,
bio je to čar nebesa i ulja
koji nas je radi suštog zaborava
u novu i novu luku blaženstva
zvao, slao i odveo.
A sad iznenada u krv nas je doveo.
18. Razgovor
Možda smo se tako osećali
lutajući kroz sjajne holove
Prada kao u nekakvom labirintu lepote
da Čovek otkada samo postoji
pati u neprekidnoj borbi;
i mnoštvo građana, u sebi sakrivena lica, sve dok ne dođe na njih red
bubnjevima i klicima „Toro! Toro!“ okružuju izabranika
koji je sam spreman umreti ili čak ubiti
dok ovo zadnje oni samo zajedno, samo pod štitom nisam-ja-bio;
[pa junaku pripada počasna vatra;
i odakle? naravno sa lomače i iz krvoločnih pogleda
i od smiluj-se-nama svetla sveća iz nemilosrdnih ruku;
i da Čovek večno bije svoju bitku i odmora nema;
a ni to nije istina jer između dve mučeničke smrti katkad stiže čas smirenja,
između dve borbe junak skladno narezanu lubenicu jede,
vredan par, pre no što ih zatekne bolest ili istorija, pronalazi u svojoj kolibi idilu,
a i ostali tu i tamo i više puta, ali to što je tu viđeno, ti događaji
pokazali su da je iz lanca bivstvovanja to, što je vedro, izostavljeno.
19. Pesma galerije
Ne u celosti samo u razmerima;
u mojim okvirima nema svega što ima.
Povetarca vetar iz pustinje
počinjene grehe kazna spominje.
20. Pitanje, izveštaj i pitanje
Zaista, gde je taj slatki greh, kako je retko tu počinjen;
slatki greh – ako je uopšte greh – skriva se negde,
negde između čednosti i retorzije;
jedva je vidljiv na što nas patnja znamenitog sveca opominje.
I o tome može čovek razmišljati
da umesto Eve koja u stvarnosti se ljulja i jabuku otkida, uzvišeni ideal
[Amazonke šta može dati;
nije li možda tako da na izmoždeno muško telo prikovane nežno-pobožne
oči svete device nisu ni tako svete.
Još i Botičeli koji inače blagim nijansama sjaji,
baš ovde kao da postaje divljak: mladi lovac, konj i psi tragači svi golu mladu gone
koju mladić vlastitim nožem spretno komada.
I dok svako delo čak i onda kad užas prikazuje govori o postojanju: „Da! Da!“
i osvetljuje dvoranu i razveseljava,
– crnim plaštom sve pokriva to što ovde vlada, što sve za sebe zahteva:
nesmanjenom žestinom stalno se ponavlja
komadanje živog mesa,
ta diminantna Tema.
21. Razgovor tokom lutanja
Na bezgraničnoj cesti šta je taj brižljivo izgrađeni pakao,
[mnoštvo nemana i pretnji, đavola eksera, bičeva, kolaca i patnji,
kakva je ta korporacija od svih mogućih kazni?
Zašto je potrebno zbog jednog udisaja zraka iznad zelene tratine
mnoštvom mučeničkih smrti platiti kasnije
u šiljastoj, ekserima punoj, sluzavoj, užarenoj utrobi pakla?
Da vidimo kako je zamišljeno: bog je odvojio voćku i rekao: „Izvoli sine“.
„Hvala“ rekao je čovek i uzeo je i istog trena u paklu se našao;
a sotona zadovoljno trljao ogavne šape: „Uspeo sam.“
Uspeo je on ili Gospod? Gospod nije li i sotonu vlastitom rukom stvorio?
„Momenat samo“ rekao je dobar poznavalac vere „ već si pre pogrešio,
kazna je samo zbog zabranjenog voća stigla...“
Zar voćka nije tamo bila?
Il bog samo nasamari?
Mi smo tako primetili da svakog sočnog ploda nova i nova kazna prati
i svaku priliku grabi da isproba smrtnika dal će verovati
da je život lep i da za njega postavljeni sto – što je Gospog postavio –
[radost življenja, smisao bivstvovanja,
i ako poveruje u kazan ga baca i putem svojih đavola
(čiji su ako nisu Njegovi?) utrobu mu griza, ujeda, raskomada;
i milostivo uočava ako pretrpanu trpezu, a i delić užitka smernik odbija,
„ovaj je svetac među svecima“ aplaudira
hor anđela koji krilatim glavama sa tribine posmatraju
kako strelu, koplje, kolca razjarena lica ( a njih ko je stvorio)
[u hvaljenog sveca udaraju
ili kako paganin na vrat mladog svetog mužjaka kameni točak stavlja
i gogolg u provaliju gura a ovaj tokom pada svoj ud stidljivo pokriva,
ili izbodu svetog bika, a sveta krava (Katarina kao i ostale na točku
[za smrvljenje) krilo rukom brižnom stidljivošću zaklanja,
(Ifigenija je već u doba Eshila za to dobru reklamu imala),
i mnoštvo anđela raširenim rukama slave to, što se našao neko,
ko među spravama za mučenje zakletvu polaže, ko je na bini
[ideje i nasilja tako dobar Toro;
čeka ga pljesak nebesa što njegove patnje slavom ovenča,
samo neka sad izdrži; jer ako se izvuče ispod svih tih muka
[nek u pakao odgega;
prikovani sveci naglavačke vise na križevima budeći vizije i
[osećaje čuda u prostim dušama,
nema, nema iznimki da bi Gospod rekao, „pustit ću ga ovog puta;
nek oseća milovanje vetra, nek bezbrižno svira na lauti sanjareći
[o vlastitom raju,
nek slobodno grli čovečanstvo i svoju mladu damu“.
Okolo je žar, u srcima žal; mišići su žalcima đavola otrovani.
I ubijaju i umiru, i mrtvi umiru, talasi mrtvih na mrtve padaju.
22. Izveštaj
Bik je još živ.
Zaista bi bilo nepristojno
kad bi odmah nakon stupanja na scenu izdahnuo.
Ne, on je velikodušan. I zahvalni su mu
jer prosto zbog njihovih volja, želja i novca
još jedno vreme daje da ga živog komadaju.
23. Pesma ulice i razgovor
U izlozima su krasni dragulji, znamenja
i jeftine glave bika i kipovi svih mogućih svetaca
i nešto skuplje u većim dimenzijama bikovi od samta
iz kojih uredno rezbarene poluge strše iz označene tačke mišićavog vrata,
i srdačni i uljudni i uglavnom prijazni prolaznici koji svoje uspomene
sakriveno nose u dubini duše, one jučerašnje i one stoletne,
i dostojanstvena melodija jezika se čuje na njegovanom parku i elegantnom uglu,
iz okeana zaborava vreme i život stupa na sunčanu, ozarenu hridinu obale grada
i u senci hrama i u žamoru bezistana uz nacionalno jelo paella,
kraj rascepane janjetine bezbroj sićušnih školjki i rakova
[nalazi svoju grobnicu u vidu servirane salate.
Zbog toga nemojmo biti sentimentalni.
Zbog svakog izgubljenog živog bića nećemo plakati.
Ali nastojmo život očuvati
i – možda – nemojmo ubijati.
Da suze za svako živo biće čuvamo,
more bi morali u sebi nositi,
il se u more pretvoriti.
Ali zar to nismo?
24. Pesma mora
Baš nismo. I da uzalud ne trošiš reči
odgovor odmah stiže:
more nije podmukao mada besni;
ubija ali ne nalaže.
25. Idila
Zagrli muškarac ženu i žena muškarca za vreme pauza, u trenucima
[odmora prezrelo gržđe čopkaju,
pluća ne dahću tek smireno dišu, tornjevi grada daljinu posmatraju;
na padinama putevi su nove loze, tegljači vodu sa izvora nose,
smeran opat grehove oprašta, roditelji uče, zaljubljeni vole,
veseli lovci odmaraju u hladu jasena, za srnom nasmijana lica tek gledaju,
dani i noći se uredno smenjuju, u zraku plavozlatni i
[srebrnastozeleni zraci titraju,
držeći se za članke plešu mladi, krug nije ne zapoved stvoren,
[kolo na vlastitu radost igraju.
26. Pesma mase
Torero je izvukao sablju.
27. Kraljevi, slikari, Greko
Filip, Filip i uvek samo Filip, i zašto ne bi baš on,
juri na konju kao mladić il zreo muškarac; on je taj ko je i u
[krevetu pažljivo prati svetu molitvu,
i pažljiv je kako posmatra sve i svakog i koga posmatraju,
[jer stecište sumnji je ova zemaljska kugla,
koliko puta su naslikali njegovo hladno – pogotovo u tom
[toplom kraju, al stvaralačko lice? Grubo je, da,
ali jer je iskreno i pravedno i ogledalo je umetnosti;
tvrde granice i žeđ za slobodom, kočnice i zahuktali motori
[se spajaju u večnosti;
Filip kad juri ograda se ruši, al nadmašiti sebe ni on nije znao,
nije ni hteo al kraj Greka skoro je potrčao,
dok on – žrtva i pričesnik ujedno –
u vlastito stvorenom mediju je ovekovečio taj promenljivi- propaćeni- krvavi svet
stvorivši takvo uzvišenje gde u borbi malaksao ratnik dušu miri
i biva slavom ovenčan; tamo pruža ruku biću o kome je sanjao,
[ko ruke i prema njemu odmah širi,
ne rasuđujući vrline i zasluge saosećanje mu daruje
na munjom išaranom nebu, njemu, ko je još živ, al ga čeka svet
[gde pomor caruje,
kao gledaoci na igralištu okružuju ga ožalošćeni
koji su i sami za smrt predodređeni,
dostojanstveno igraju nepomično kolo s nevidljivim štapovima
[među nježnim prstima,
i sve jedno je dal je taj štap tirzus ili vinova loza
il žezlo što će poraziti svog nosioca,
il štap u rukama opijene mase, oni će nakon preminuća opelo
[ili zadnji krik do neba šaljeći sami sa sobom miriti.
28. Pesma Euripida i evangelista Mateja
De, sad pronađi Bakhusa;
de širom oglasi sudbinu
zmaja Panteusa ko u žensko ruho
obučeno prstima je
uhvatio lepi tirzos
– samrtnu presudu –
i sledeći bika u ponor je pao.
I svukoše ga i u grimizan plašt obukoše.
I staviše mu na glavu od bodlji pravljenu krunu
i trstiku u desnu ruku
i kleknuvši pred njim rugaše se njemu
i rekoše: Budi blažen kraju Hebreja
i bili ga popljuvali, oduzeli
trstiku i o glavu mu razbili.
Pošto su ga izrugali, skidaše
mu grimizan plašt i u svoje
ruho ga obukoše
i odnesoše
i na križ prikovaše.
29. Razgovor
Bik ispred očiju svih tetura.
Koliko oči, koliko pari oči iz nepomičnog kola kamenih sedala,
koliko pari preplašenih i radosnih i užitkom ispunjenih
[oči koji sad tamo blenu,
blenu tamo i prilepe se i napinju se,
koliko ushićenja u veličanstvenom i užasnom prizoru,
[kako okrvavljeno ali neprekidno
juriša i pri kraju te bespoštedne borbe.
30. Pesma bika
Gospode, Gospode, što si me napustio?
31. Razgovor
U Provansu se ne radi tako: tamo mladog bika
krunišu. Kad mu je glava vencem okićena, borba biva
gotova i na kraju su svi zadovoljni. Svoju
spretnost dokazavši čovek uistinu pobeđuje životinju
(i što je još važnije: takođe i u sebi sakrivenu beštiju;
varvarstvo ne modernizira: predaje konačnom zaboravu).
I samo usput misli na to, onaj ko želi, šta zapravo venac predstavlja:
„izabran si i vladar ćeš biti i bog i ubit ćemo te i oplakati“,
bik ne razmišlja samo nešto duže živi, ne zabavljaju ga znamenja.
Tek iz daljine se naziru krvavi likovi moćnih kraljeva.
Ali tu svojim nevidljivim tirzosima gledaoci okružuju junaka,
zajedno s odrezanim repom i rogovima bika visoko uzdižu svog prvaka.
Jer imaju svoju ulogu svi su sretni,
svi, svi oni koji su tokom borbe bezimeni.
Skidaju sa njega kožu i meso kao Voguli sa medveda
[koga usrdno celivaju,
mašu tim kao skalpom indijanac, kao lovac na lobanje
[kad pokaže odrezanu glavu.
I ovaj ili onaj deo tela,
svako će dobiti komadić od odrezanog repa.
Time mašu plamtećim licima. „Zapravo najbolje prolaze veterinari
– vele – njima pripadaju najbolji komadi.“
Sudbina mu je tako dovršena,
zemlja je od krvi natopljena;
i svi su mogli osećati
da su sada klali, od svetog čina
to će im pripasti.
32. Pesma Homera i razgovor
Okupili su se ratoborni akhaji oko mrtvog Hektora
s užitkom su gledali lepotu njegovog tela;
i bez inimke svako ga je još jednom ranio.
Neko se svom susedu ovako obratio:
„Koliko je lakše sada ga oboriti na leđa
no dok je našu lađu živom vatrom plavio“.
Tako je govorio dok je mrtvo telo kasapio.
Slavodobitno su vukli bika ispred ispunjenog gledališta.
Naduvana, mlohava životinja iz prašine je vikala
[da mu život ne vredi ništa.
Tako se verovatno tezmao svezani Hektor za kočijom Ahila
i mnoštvo Hektora tokom stoleća.
Tako – neka se ne vređaju – Ahili na kolniku sudbine koji
[sa svojim patnjama vratit se više nikad ne mogu,
i torera koji se vratit ne mogu, pre ili kasnije
iza vrata slave i imetka prašina ih čeka
jer masa nikada
ne dozvoljava
da polože oružje.
Jer je dijamantska samica rešetkama zanosa zaokružena,
slavodobitan teren gde aplauz oholo, zlatno-rumeno primaju oni
koji svoj jedini život na podij gurnuli, čiji ratni plen više ne
[može mir, malaksalost, dobronamerna uspravnost zameniti,
onima – zajedno sa bikom – isti pljusak srebrnastih suza pripada.
33. Zajednička pesma pojedinaca
Rođeni smo naprasno
nismo ni tražili.
Divan tren miruj malo,
nemoj nas kazniti.
Prolaz - svi te molimo
vatru ne pali,
pod stoletnom maslinom
mi bi smrt čekali.
Nek nam život podari
– po našoj želji – mira,
nek pesma ugasi
uzdah pokajnika.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése