Danijela Trajković Она и он – A lány és a fiú

Danijela Trajković Vranje 30. јanuar 1980. –

Она и он Још је довољно млада а опет можда је заволела хлад и његову тиху нарав мада плава корита што леже на обалама бледог песка дају наду Још је довољно млад па ипак можда су му кише испрале и последње трагове које су му преци поверили на чување мада исписање хартије што сијају испод површина прозирних вода дају наду Осећам да скрива лето испод изношеног капута Чини ми се да му вири сунце испод откопчане кошуље Могао бих се сав сместити у једном њеном даху Могла бих се заклети да његов извор моје вечности само што не накваси обоје Скоро да сам сигуран да би њен кањон само мој зрак осветлио Готово да чујем јецај његове кости коју крв љуби док исписује моје име Кад би сада устала и затражила да поцепамо карте... Кад би сада устао да окупамо свет да чист донесе новорођени... Кад би сада... она... Кад би сада... он...

A lány és a fiú A lány még egészen fiatal mégis talán megszerette a hűst és csendes természetét reményt sugároz a halvány homokparton fekvő kék meder A fiú még egészen fiatal mégis talán az esők kimosták belőle az ősök által megőrzésre rábízott utolsó nyomokat is de reményt sugároznak az áttetsző víz felszíne alatt csillogó teleírt papirosok Érzem nyarat rejt a nyűtt kabát alatt Kigombolt inge alól mintha a nap leskelődne Én a fiú akár egyetlen leheletébe képes lennék otthonra lelni Én a lány meg is esküdhetnék forrásából eredő örökkévalóságom talán mindkettőnket megérint Én a fiú szinte biztos vagyok abban völgyszorosát megvilágítani csak én tudnám Én a lány szinte hallom vért csókoló csontozatának zokogását míg nevemet rója Én a lány ha most felkelnék és követelném tépjük szét a kártyát… Én a fiú ha most felkelnék hogy a világot megmossam hogy újszülöttet tisztán hozzon… Ha most… a lány… Ha most… a fiú… Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor