Dajana Lazarević Šabac 12. mart 1993. –
|
Причајте ми о
љубави
Молим вас,
Причајте ми о љубави.
Синоћ сам чула нечију песму,
У даљини,
И она још у мом срцу живи.
Неко је певао о љубави.
И ја сам ишла у правцу песме,
Вирила, пењала на прсте,
Да видим ко ту нежност слави.
А певач је остао у даљини,
И све лепше певао о љубави.
Пођоше ка њему незнани људи,
Засија Месец, замириса цвет,
Извијали су се багремови –
А он је у заносу све већем
Певао о вечној љубави.
И сви су се предали песми.
Као од ума остављени,
Њихали су се у њеном ритму.
Сузом су рекли да су је жељни.
Најлепше вас молим,
Причајте ми о љубави.
Реците ми да постоји,
И ја ћу вам веровати.
Тихо, сасвим тихо,
Шапните ми о правој љубави,
Која све од себе може дати;
О љубави, која се у песмама слави,
Која правила крши, пркоси смрти,
Која се воли, која се чека,
Да се макар у сновима јави;
О љубави која оживљава,
Која се никад не заборавља,
И не оставља!
О љубави, која те верно прати.
Само ми реците да постоји,
И ја ћу вам веровати.
|
A szerelemről meséljenek
Kérem,
Nekem
a szerelemről meséljenek.
Tegnap
este egy dalt hallottam,
A
távolban,
De még
itt él, a szívemben.
Valaki
a szerelemről dalolt.
A dal
irányába mentem,
Kukucskáltam,
pipiskedtem,
Látni
akartam, gyengédséget ki éltet.
Messzeségben
maradt a dalnok,
De
egyre szebben dalolt.
Ismeretlen
emberek indultak felé,
Felragyogott
a Hold, illatos volt virág,
Akácok
hajladoztak –
Ő meg igézetében
Az
örök szerelemről dalolt.
És mindenki
átadta magát a dalnak.
Mint a
háborodottak,
Ritmusára
hajladoztak.
Könnyezve
vallották, sóvárognak.
Szépen
kérem önöket,
Nekem
a szerelemről meséljenek.
Annyit
mondjanak, van,
És én hiszem
majd.
Halkan,
alig hallhatóan,
Nekem
az igaz szerelemről suttogjanak,
A
mindent adományozóról;
A dalokban
ünnepelt szerelemről,
A szabályokat
döntőről, halált megvetőről,
A
szeretettről, a várva vártról,
A
legalább álomban megjelenőről;
A soha el nem feledhető,
El nem
hagyható,
Éltető
szerelemről!
A
téged hűségesen követő szerelemről.
Csak
annyit mondjanak, van,
És én
hiszem majd.
Fordította:
Fehér Illés
|
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése