V. P. Давно, над мравињаком – Egykor, hangyaboly mellett

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Давно, над мравињаком   Стајао сам изнад малог мравињака, замишљен. Било је то давно. Црни мрави су журкали у рупицу, Извиривали. Кружили око ње...   (Стајао сам у богатој башти с лејама грашка и лука које су се плавиле као у сну... Плодови парадајза били су жута и зелена срца.)   Очему сам размишљао?   Стајао сам доста дуго, посматрао тај нејасни живи свет – али о чему сам мислио Бог зна.   Можда сам мислио како о тим мравима, као ни о животу, никада ништа нећу сазнати, пре него што из живота нестанем?   Али ако је то било пре него што сам уопште почео да уочавам то и слична питања – о чему ли сам могао да мислим – гледајући журајивост црних мрава?   Као да ме та нејасност убеђује како је све нејасно и како је она једина утеха у часу кад таква питања постају свакодневно присутна, са мравима или без њих, у подтексту песме.

Egykor, hangyaboly mellett   Kisebb hangyaboly mellett álltam, töprengve. Egykor. Fekete hangyák tüsténkedtek a lukban, Kukucskáltak, Körülötte szaladgáltak…   (Gazdag kertben álltam, az álomszerűen kékes borsó és hagyma ágyások között… A paradicsom-termések sárga és zöld szívek voltak.)   Mi járt a fejemben?   Sokáig álltam, néztem azt a titokzatos élő világot – de hogy mi járt a fejemben, Isten tudja.   Talán arra gondoltam, azokról a hangyákról, mint ahogy az életről sem, mielőtt véglegesen eltűnnék, soha semmit sem fogok megtudni?   Ám ha ez akkor volt, mielőtt egyáltalán ezt és a hasonló kérdéseket észreveszem – tulajdonképpen miről is gondolkodhattam – a fekete hangyák nyüzsgését nézve?   Mintha az a titokzatosság győzetne, minden titokzatos, és amikor a hasonló kérdések, hangyákkal vagy nélkülük, a költemények széljegyzeteiben minden nap jelen vannak, ő az egyetlen vigasz.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани” Краљево, 2019. стр. 23-24.