Đorđe Kuburić Машта као бршљан расте – A képzelet borostyánként nő

 

Đorđe Kuburić Bačko Petrovo Selo 1958. – 

Машта као бршљан расте
 
Кажу да машта је сестра лажи.
Да опасна је и може да убије.
Тако је, канда.
 
Док лешкарим, са рукама под главом,
сам на свету,
њушећи, попут необузданог коња, ноћни планински ваздух
(пода мном пласе миришљавог, тек покошеног сена;
нада мном озвездано небо),
 
помишљам, наслућујем:
машта, припитомљена, постаје сестра истине,
рођака стварности.
 
Izvor: Ђорђе Кубурић: Песме из дворишта. Народна Библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2016. str. 24.
 
 
A képzelet borostyánként nő
 
Mondják, a képzelet a hazugság nővére.
Veszélyes, ölni is képes.
Úgy tűnik, így van.
 
Míg fejemet karomon nyugtatva heverészek,
egyes egyedül,
és az éji magaslati levegőt zabolátlan lóként szaglászom
(alattam frissen kaszált, illatos szénakévék;
felettem a csillagos ég),
 
elképzelem, sejtem:
a képzelet, a megszelídített, az igazság nővére,
a valóság rokona.
 
Fordította: Fehér Illés