V. P. Игралиште крај канала – A kanális melletti pálya

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Игралиште крај канала   Стајао сам на ивици широког канала, кроз жичану ограду посматрајући фудбалски терен локалног зонаша. Полупоцепану мрежу на ближем голу.   Изнад канала, на другој страни, дизали су се дивовски јаблани – али не знам да ли су били дивовски због моје тадашње дечачке висине или су одиста били исполини...   Публика је долазила у хаосу, задржавала се поред аут линија извучених белом кречном бојом. Плави дресови играча беху избледели као сиво небо над игралиштем.   Одлучивао сам да ли да прескочим канал или останем с ове стране жице и игралишта и посматрам предстојећи фудбалски меч. А кад се зачула сучева пиштаљка,   прескочио сам канал, као да сам имао крила, провукао се испод жице и ушао у публику са коца и конопца – осећајући нејасну радост.   Ничег се другог не сећам јасно – ни резултата, ни туче навијача, ни доласка полицијске марице, мада секвенце старог филма назрем у илуминацији.   Све то памтим само због тог скока, уствари, скока којим сам се придружио пролетерској гомили, одједном сасвим задовољан... на неки начин.   На неки начин спокојан у ишчекивању свега што ће се из тог потеза изродити доцније – сутра, прекосутра, кроз четрдесет година, ево данас...

A kanális melletti pálya   A széles kanális szélén álltam, a helyi alacsony osztályban játszó csapat focipályáját a drótkerítésen keresztül néztem. A közelebbi kapu szakadozott hálóját.   A másik oldalon a kanális fölé hatalmas jegenyefák emelkedtek – igaz, nem tudom, akkori gyerek magasságom miatt tűntek hatalmasoknak, vagy tényleg azok voltak…   A közönség rendezetlen sorokban érkezett, a fehér mésszel kihúzott partvonal mellett tartózkodott. Akár a pálya feletti szürke ég, a játékosokon a kék mezek kifakultak voltak.   Tanakodtam, átugorjam-e a kanálist, vagy az elkövetkező mérkőzést a drótkerítés és a pálya ezen oldalán maradva nézzem. De ahogy a bíró a sípjába fújt,   mintha szárnyaim lettek volna, ugrottam át a kanálist, a drótháló alatt átbújtam és a közönség között találtam magam – érthetetlen örömérzés fogott el.   Tisztán, másra, nem emlékszem – az eredményre se, a tömeg-verekedésre se, az érkező rabszállító kocsira se, a régi film részleteit, ritka, visszatérő pillanatokban sejtem.   Mindezt azért az egy ugrás miatt jegyeztem meg, tulajdonképpen az ugrásért, mellyel a proletár tömeghez csatlakoztam, megelégedetten… valamilyen módon.   Valamilyen módon a várakozásban megnyugodva, maga a tett, ugyan milyen következményekkel jár – holnap, holnapután, negyven év múlva, íme ma…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 25-26.