Vlasta Mladenović Šarkamen
kraj Negotina 17. mart 1956. –
|
Кад
пси утихну
Кад год
звона бију,
стравично
завијају,
туга се
разлеже,
од које се
срце
и душа јеже.
Знају пси,
знају,
све више
завијају,
урлик је
њихов језив,
али док
звона јече,
неко је још
жив,
живот некако
тече.
А кад звона
занеме
и пси
утихну,
о једном
народу
сведочиће
само песме.
|
Mikor
a kutyák elhallgatnak
Mikor
a harangokat félre-verik,
hátborzongatóan
zúgnak,
a
bánat az, ami hallatszik,
melytől
a szív is,
a
lélek is irtózik.
A
kutyák tudatában vannak,
egyre
hangosabban ugatnak,
üvöltésük
dermesztő,
da míg
a harangok hallatszanak,
létezik
ember is, élő,
és az
élet valahogy csak halad.
De ahol
már a harangok nem szólnak
és a
kutyák elhallgatnak,
népesség
sincs, hogy voltak,
arról csak
versek tanúskodnak.
Fordította: Fehér Illés
|
Izvor:
Власта Младеновић: Драинац
и друге песме, Културисток-Пресинг, Младеновац 2018. стр. 27.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése