Živko Nikolić Ти – Te

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13.11.1958. –

Ти   ићи ћеш често обалом и виђати усамљено камење себе ту нећеш наћи себе умореног ветровима   залуд не режи облаке дубље понор не копај ти си се у неким другим сферама изгубио   тамо где не допире звук све ти се приснило:   идеш обалом а нема обале ту си слику из недокучивог уздигао јер твоје очи унутра гледају тамо, ка дну, у пределе пусте, сурове.   1994. Београд

Te   gyakran jársz majd a parton és magányos köveket észlelsz önmagadat itt nem találod önmagadat a szelektől elfáradtat   fellegeket hiába ne szabdalj szakadékba mélyebbre ne áss te egészen más hatáskörökben vesztél el   ott, ahová a hang nem ér, számodra minden csak álom volt:   a parton mégy, de part sehol, a képet az elérhetetlenből emelted ki, mert szemed belülre néz, oda, a mélybe, puszta, kegyetlen vidékre.   Belgrád, 1994.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Одбегле слике, Смедеревска песничка јесен, 2021. стр. 28.