Böngészde - Pabirčalište - Gleaner

2024. január 8., hétfő

Živko Nikolić Највећа радост – A legnagyobb öröm

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Највећа радост
 
1.
на орману одбачене књиге спавају спавају
и вазе и саксије
и оловке
будна је једино јабука
првим зраком сунца окупана
 
2.
на погачи јабука
и коцка шећера
и запретана тајна
како се из пепела
рађа лепота
 
3.
када се пробудим
најпре на јабуку помислим
 
на ону коју си ти
на мој прозор ставила
на радосни осмех и слутњу
да је она ново сунце зачела
 
4.
тој сам јабуци појео петељку
и сва зрна и љуспице
а нисам докучио суштину раздора
зашто се јабука између нас испречила
то како си је осмехнута
на мој длан ставила памтићу заувек
све је неизговорена реч зачела
 
5.
испод крошње у цвату
моја је драга заспала
на њено се стабло ослонила
на њене гране руке опружила
и сама је цвет била
и сама сена ветру њихала
и сама је бескрај дозивала
 
6.
најдража је јабука
у једно топло предвечерје
под сенком багрема
од моје драге добијена
 
7.
када је видела
да јој све ближи бивам
из руку јој је испала јабука
тај одсјај и сада видим
тај звук и сада чујем
вечно се нешто у мени
одваја и спаја
и продужава
 
8.
а дете кад бејах
једна ми је бака непрестано
на дар велику јабуку доносила
сад сећање бледи и плине
али блиста и нараста јабука
она је све зидове и све засторе пробила
она је моја вечна амајлија
 
9.
када видиш да се пред тобом
бескрајно поље пружа
када те опече сунце
када наслутиш
да се олуја приближава
под крошњу јабуке бежи
од свега ће јабука да те сачува
 
10.
о свему ми говори лажи
само немој о јабуци
чија ме грана будила
када је ношена ветром
о моја окна ударала
ја знам њене ритмове
и мирис њен у себи носим
мене је у висину хитнула
 
11.
дуж целог пута
који је ка небу водио
и са једне и са друге стране
бејаше дрворед јабука
и по који орах залутали
да намерник застане
да све у себи одвага
невољу да заборави
себе да пронађе
 
12.
сликао сам једном
великог песника
са јабуком у руци
и сад ми у мислима трепери
како је у његовим прстима
јабука блистала
рекох му на длан да је стави
као да је кап светворне воде
а када после много година
ту слику изнова гледам
мени се чини да је јабука
из тог длана никла
 
13.
ми смо се након свега вина докопали
ништа нам није било а нисмо данима
застали
али о јабуци и сада певамо
о пољупцима под њеним гранама
о сновима које нисмо дочекали
 
14.
руке које су јабуку брале
руке су које су нове просторе
нове одаје отварале
 
15.
од свега нас је јабука сачувала
од мрава од осица од несанице
увек је складно приањала
увек у џепу у торби у бисaгама
увек присутна
а мирна ћутљива
сама а никад усамљена
 
16.
надај се и веруј
да су звезде јабуке
и када неке промину
и у амбис падну
сети се да је то
анђео на путовање
јабуку одасла
 
17.
највећа радост
портрет са руменом јабуком
 
18. 3. – 24. 6. 2016.
Београд
 

A legnagyobb öröm
 
1.
szétszórt könyvek szunnyadnak a szekrényen
meg vázák virágcserepek
ceruzák
egyedül az első reggeli napsugárban fürdetett
alma éber
 
2.
a pogácsán alma
meg egy kockacukor
meg a ráncba szedett titok
hamuból hogyan születik
szépség
 
3.
ébredéskor
először az almára gondolok
 
arra amelyet ablakomra
te tettél
mosolyt fakaszt és sejteti
új nap fogant
 
4.
megettem a kapott alma kocsányát
a magokat a magházat
de nem fejtettem meg a viszály érdemi részét
kettőnk között az alma miért vált akadállyá
azt ahogyan mosolyogva
tenyerembe tetted örökre megjegyeztem
minden ki nem mondott szó forrása
 
5.
virágba borult fa alatt
aludt el kedvesem
a fa törzsére dőlt
kezét az ágakra tette
ő maga is virág volt
árnyékát szél lengette
a végtelent becézte
 
6.
egy meleg estén
az akác árnyékában
legkedvesebb
a kedvesemtől kapott alma
 
7.
amikor látta
hogy hozzá egyre közeledek
kiesett kezéből az alma
azt a villanást most is látom
azt a hangot most is hallom
bennem valami örökre
elvált egyesült
és tovább él
 
8.
még gyerekkoromban
egy anyóka ajándékba
állandóan nagy almát hozott
fakul és halványodik az emlék
nem tündököl és megnő
áttöri a falakat és a függönyöket
örökös talizmánom
 
9.
amikor előtted
a végtelen mező kitárul
amikor perzsel a nap
amikor érzed
vihar közeledik
az almafa alá menekülj
az alma mindentől megvéd
 
10.
hazudj mindenről
csak az almáról ne
szél-vitte ága
ébresztett
ablakomat ütötte
ismerem ritmusát
magamban hordom illatát
a magasba röpített
 
11.
az égbe vezető út
teljes hosszában
mindkét oldalán
almasor
és néhány eltévedt diófa
hogy az arra-tévedt megálljon
magába szálljon
bánatát feledje
önmagát meglelje
 
12.
egyszer egy
híres festőt festettem
kezében almával
az ahogy kezében
az alma csillogott
most is gondolataimban vibrál
mondtam neki a tenyerére tegye
mintha mindenható vízcsepp lenne
mikor évek múltán
azt a képet újra nézem
úgy tűnik az alma
abból a tenyérből nőtt
 
13.
mi mindenek után borhoz jutottunk
semmi sem zavart bennünket napokig
nem álltunk meg
de az almáról most is énekelünk
az ágak alatti csókokról
a be nem érett álmokról
 
14.
az almát szedő karok
az új tereket
új termeket nyitó karok
 
15.
bennünket mindentől az alma védett meg
a hangyától a darázstól az alvászavartól
mindig meghitten illeszkedett
mindig a zsebben a táskában a tarisznyában
mindig jelen van
nyugodt csendes
magában de sosem magányosan
 
16.
reméld és hidd
almák a csillagok
és ha egy-egy eltűnik
a mélybe zuhan
jusson eszedbe az
egy angyal által
utazásra küldött alma
 
17.
a legnagyobb öröm
portré pirospozsgás almával
 
2016. 3. 18. – 6. 24.
Belgrád
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: Живко Николић: Светлост на дну, Граматик, Београд, 2020. стр. 41-46.

Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése