Vladimir Majakovski Oblak u pantalonama Tetraptih

Владимир Маяковский (V. Majakovski) 1893 – 1930

Oblak u pantalonama  Tetraptih

                                                                  Tebi, Ljiljo

Prolog

Misao vašu,

što mašta na omekšalom mozgu,

ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,

dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,

sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,

ni staračke nežnosti nema u njoj!

Svet sam zaglušio snagom svog glasa,

dvadeset dvogodišnjak – idem,

lepotan, svoj.

Nežni!

Vi ljubav stavljate na violinu.

Na talambase je mećete, grube.

A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,

tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite –

u haljini od batista prava,

pristojna činovnica anđeoske lige.

I koja usne spokojno prelistava,

ko kuvarica stranice svoje knjige.

Ako hoćete,

od mesa besan ću da režim

– i ko nebo menjajuć tonove –

ako hoćete,

biću besprekorno nežan,

ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!

Opet se proslavljaju pomoću mene

ljudi, uparloženi kao bolnica,

i, ko poslovica otrcane žene.

1

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.

“Doću u četiri” rekla je Marija.

Osam.
Devet.
Deset.

Evo i veče
u noćnu strahu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli.

U staračka leđa smeju se i ržu
kandelabri.

Mene više prepoznati ne može:
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.

Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje –
od gvožđa hladnog –
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
želi da sakrije.

I ja sam,
ogroman,
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od čelika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je –
mala ili velika?

Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.

Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više.

Ponoć, sa nožem kog pruža –
do đavola s njim! –
došla je,
zaklala.

I kao s panja glava sužnja,
dvanaesta ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
ko urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.

Prokleta da si!

I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?

Čujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle –

u početku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao.

Pao je plafon na spratu niže.

Živci
veliki,
mali,
mnogi –
pomamno skaču
i već –
gmižu.
Živci spali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacvileše, ko da
krčma zub na zub
ne može da sastavi.

Ušla si
osorna, kao “na!”
gužvajući rukavice kao luda,
i rekla: “Da, znate, ja ću da se udam.”

Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.

Sećate se?

Govorili ste:
“Džek London,

novac,

ljubav,

strasti” –
a ja videh samo jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!

I ukrali su je.

Opet ću ljubav u terevenkama utući,
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!

Izazivate?

“Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja”

Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!

Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvešćivanja,
zločinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli –
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?

I osećam -
“ja”
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.

Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.

Svaka reč,

čak i šala štura,

koju izbljuju njegove usne goruće,

izleće kao gola kurva

iz zapaljene javne kuće.

Ljudi mirišu –

pečenja ima!

Stigli su nekakve.

Blistavi!

Pod šlemovima

eno!

Ne može se u čizmama!

Recite vatrogascima:

de se nežnije veru po srcu zapaljenom.

Sam ću, znajte!

Izbečiću suzne kao burad oči.

O rebra mi, da se operem, dajte.

Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!

Survava se i puca.

Iskočit nećeš iz srca!

Iz pukotine usana

na spaljenom licu oguljenom

izraste parče poljupca izgorela.

Mama!

Da pevam ne mogu!

Gori srca mog kapela!

Pocrnele su figure reči i brojeva

iz lobanje,

ko deca iz zapaljenog zdanja.

Tako je strah, hvatajuć se

za nebo,

dizao

goruće ruke „Luzitanije“.

Prema gomili

što u tišini stanova drhti

stooki s pristaništa diže sjaj.

kriče poslednji –

bar ti!

jecaj, da gorim, vekovima daj!

2

Mene slavite!

Ja nisam velik. Pišem

„nihil“ nad svim

u ovom času.

Nikada

ništa neću da čitam više.

Knjige,

šta su?

Ranije mišljah,

knjige se prave ovako:

dođe pesnik

i odmah zapeva koliko volite,

rasklopivši usta lako –

izvolite!

A u stvari –

u grudima mu se mrvi i ključa

dok zapeva, i dok se koprca

glupava riba nadahnuća,

tiho, u žabokrečini srca.

I dok se kuva uz škripu rima,

od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara,

ulica se grči i uvija nema –

jer nema čim da vikne, razgovara.

Vavilonske kule gradova

zidaćemo opet nemilice,

a bog,

mešajuć reči snova,

pretvaraće ih

u oranice.

Ulica je ćuteći muku na sebi vukla.

Krik je strčao iz guša.

Kočoperili su se u tesnoći grla,

zadrigli taksiji i kočije mršave.

Izgazili su grudi.

Od tuberkuloze gore.

Grad mrakom zaključa dver tu.

I kad –

najzad! –

na trgu ispljunu mòre,

odgurnuvši navaljenu na grlo papertu,

mislilo se:

u horovima anđeoskih horala

bog, opljačkan, ide da kažnjava, da se dere!

A ulica je čučnula i zaurlala:

„Hajde da se ždere!“

Krup i Krupčić oko grada se šulja,

preteć se mršti,

a u ustima još

kraj raspadnutih umrlih reči

samo dve debljaju –

„hulja“

i nekakva,

čini mi se – „boršč“.

Pesnici,

raskvašeni od plača što ječi,

pobegli su sa ulica, s umršenom kosom:

„Kako opevati sa dve takve reči

i devojku,

i ljubav,

i cvetić pod rosom?“

A za pesnicima –

ulična rulja:

studenti,

prostitutke,

preduzetnici.

Gospodo!

zaustavite se!

Vi niste golje,

vi ne smete da prosite po ulici!

Mi, snažni,

s korakom od hvata,

ne smemo da ih slušamo, već rušimo

njih, koje,

besplatni dodatak,

upija svaki krevet za dvoje!

Njih skrušeno zar moliti:

„Pomozi mi!“

Oko himne,

za oratorijum.

Mi sami smo tvorci plamenih himni –

huke fabrike i laboratorija.

Šta se mene tiče Faust,

koji se u orgiji čarobnoj

s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!

Ja znam –

svaki ekser u čizmi mojoj

strašniji je od mašte Geteove!

Ja,

najzlatoustiji,

čija svaka reč teška

dušu vaskrsava,

telo rukotvori,

kažem: više vredi

života najmanja komadeška

od sveg što sam stvorio i što ću da stvorim!

Slušajte!

Propoveda

jecajima i kricima

današnjih dana Zaratusta!

Mi!

s mamurnošaršavnim licima,

s usnama obesenim kao luster,

mi,

zatvorenici grada za gubave,

gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane –

čistiji smo od neba venecijanske plaveti,

suncima i morima oprane!

Briga me što

kog Homera i Ovidija

nema ljudi, ko mi,

sraslih u čađe boginje.

Znam –

sunce bi se pomračilo da vidi

naših duša zlatno izobilje!

Žile i mišići od molitava su jači.

zar da tražimo milost od ovog veka!

Mi –

svaki –

u svojoj šaci

držimo transmisije sveta!

To je podiglo na Golgotu auditorije

u Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi,

i nije nijednog bilo

koji je

prećutao da zaurla:

„Raspni ga,

raspni!“

No i vi –

ljudi

što ste me uvredili –

od svega ste mi draži i bliži.

Da li ste videli

pas kako ruku što ga tuče liže?!

Ja,

ismejam od današnjeg plamena,

kao nepristojna anegdota

koje se svako stidi,

vidim onoga koji kroz planine vremena

korača, a koga niko ne vidi.

Tamo gde ne seže oko što kuso je,

na čelu gladnih hordi,

pod trnovitim vencem revolucije,

šesnaesta godina hodi.

Međ vama – njen sam preteča;

i svuda gde je bol – ja sam ceo;

na svakoj kapi suze sam ja

sebe  na krstu razapeo.

Više se ništa prostiti ne može.

Ja iscedih duše s mnogo nežnog bilja.

To je – da znate – teže

nego zauzeti milion Bastilja!

I kada

dolazak njen

bunom oglašen bude,

i odete spasitelju –

ja ću vam

dušu svoju isčupanu

izgaziti,

tako da velika bude! –

i okrvavljenu, kao zastavu da dam.

3

O, zašto,

zbog čega

po sjaju veselom

prljavim pesnicima!

Došla je,

i glavu povezala,

misao u ludnicama.

I –

ko što se u brodolomu

bacaju, uz urlik,

ljudi kroz razjapljeno okno –

skočio je izbezumljeni Burljuk

kroz svoje do krika

razderano okno.

Skoro okrvavivši kapke suzne,

digao se,

izašao je,

i s nežnošću, neočekivanom od debelog čoveka,

uza

se kaže:

„Dobro je!“

Dobro je kad se od raznih pogleda

(da se ne primeti ništa)

duša u žutu bluzu sakrivena!

Dobro je

kad čovek bačen u zube gubilišta

vrisne:“Pijte kakao Van-Hutena!“

A taj trenutak,

praskav,

što grunu,

ja ne bih zamenio ni za šta,

ja ni ...

A iz duvanskog dima,

kao čašica ruma

protegnu se alkoholičarsko lice – Sjeverjanjin.

Vi, što kao prepelica cvrkućete s neba,

kako vas nije sramota proglasiti se za poetu!

Kad danas

toljagom

treba

krojiti lobanju svetu!

Vi,

samo mislite:

„lepo li igram“

i o tome se starate,

gledajte kako se ja zabavljam –

makro

koji na kartama vara!

Od vas,

od ljubakanja mokrih,

čije stolećima

suze su lile tokom,

otići ću,

a kao monokl

staviću sunce u raskrečeno oko.

Navukavši najčudnije odelo na sebe,

da se svidim i spalim,

poći ću svetom,

a na lancu ću ispred sebe

Napoleona voditi ko pseto.

Cela zemlja na ženu pohotljivu liči,

koja se vrpolji željna ljubakanja,

i čije usne

vrskajući

kriče:
“Cakani, cakani, cakani!“

Odjednom,

oblaci

i paperje magleno celo

razmaha se do poslednjeg nebeskog okrajka,

kao da se razilaze radnici beli

posle nebesima objavljenog štrajka.

Grom izbi iz nekog oblačnog kutka,

šmrčući prkosno ogromnim nosom,

i lice neba s tog trenutka

iskrivilo u Bizmarkovu grimasu.

I neka,

zaplevši se u oblacima negvama,

protegao ruke – u kafe.

Ko da je nežan,

ko da je dama,

ko da je topovski lafet.

Vi mislite –

da to nežno sunce

lupa u obraze bife?

To opet pobunjene i begunce

vodi na streljanje general Galife!.

Vadite, šetači, iz džepove ruke –

potegnite bombon, kamenom il΄ kamom,

a ako neko nema ruke –

nek doše da se tuče glavom!

Dođite, gladni,

pokorni,

tužne prilike,

napustite vašljive jazbine!

Dođite!

Ponedeljnike i utornike

prefarbaćemo krvlju u praznike!

Neka se zemlja pod noževima seti

koga je htela da upropasti!

Zemlja –

Rotšildova ljubavnica sita

i zadrigla od masti!

Da se u kuršuma kiši

zastave kao i praznikom viju.

Bandere, dižite više

leševe brašnara sviju.

Psujući

i preklinjući,

klao je i rezao,

i puzio, nekog

da ugrize, suton.

Na nebu, crven kao marseljeza,

lipsavajući, drhtao je on.

Već je ludilo.

Ništa neće da bude.

Noć će da dođe,

pojede,

pregrize.

Vidiš li –

nebo opet nudi

pregršt ispraskanih zvezda od izdaje.

Došla je.

Kao Mamaj orgija,

obesno nad grad nasev.

Tu noć probosti ne mogu ni ja

očima, crnu kao Azef.

Ježim se, zabačen u kafanskom uglu,

vinom prolivam i čaršav i dušu,

i vidim:

u uglu oči okrugle,

očima srce Bogorodica njuši.

Zašto darivate sjajem po nacrtanom šablonu

one što se po krčmama bekelje!

Vidiš –

Varavu opet vole oni

više no popljuvane spasitelje.

Namerno u ljudskoj meći

možda

ni od kog nisam noviji ja.

Ja sam

najlepši,

možda,

od svih tvojih sinova.

Daj im,

buđavim u radosti,

skoru smrt vremena im donesi,

da postanu deca što treba da odrastu,

dečaci-očevi,

devojčice da zanesu.

I daj neka novorođen obraste

sedinom radoznalih vračeva,

i doći će oni –

decu da krste

imenima mojih stihova.

Ja, koji sam mašinu i Englesku opevao,

možda sam, naprosto,

najobičnijeg jevanđelja postao

trinaesti apostol.

I kad od mog bezobraznog glasa

dan i noć

bubnje,

možda njuši

Isus Hristos baš toga časa

nezaboravke moje duše.

4

Marija! Marija! Marija!

Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!

Nećeš?

Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo
da sam ja danas
“neobično pošten”.

Marija,
vidiš –
ja se, već poguren, slamam.

Gomila što je

u četvorospratnim gušama salo dubila,

isturajući očice,

izgubljene u dugom traganju –

smeje se

što je ipak

među mojim zubima

ostalo bajatih mrva bivših draganja.

Kiša isplaka trotoare,

barama stešnjena mokra varalica,

leš ulica,

zabijen u kaldrmu, liže,

a na sivim trepavicama –

da! –

mraznih ledenica,

suze iz očiju –

da! –

oluka punih kiše.

Sve pešake gubica kiše je posisala,

a u karucama za atletom atleta:

prskavahu ljudi

proćerdavši sve,

i kroz pukotine se cedilo salo,

ko mutna reka s kočijama oticalo

skupa sa isisanim hlebom

i žvakotinama

starih kotleta.

Marija!

kako u debelo uho zabosti nežnu reč?

Ptica

živi od pesme,

peva

gladna i zvonka,

a ja sam čovek, Marija,

prost,

koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje.

Marija, hoćeš li me takvog?

Pusti me, Marija!

Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca.

Marija!

Na ulicama su zveri.

Na vratu prsti davljenja što bode.

Boli!

Otvori svoje dveri!

Vidiš –

zabili su u oči iz šešira čiode.

Pusti me.

Mala!

Ne boj se

što na mom volovskom vratu

sede kao planine vlažne žene od znoja gubave.

Ja kroz život vučem (i to je zato)

milion ogromnih, čistih ljubavi,

i milion malih ljubavi.

Ne boj se

da ću se opet prilepiti za hiljadu lica –

„devojke Majakovskog” –

u izdajničko vreme mraka,

ta to je ipak

dinastija carica

krunisanih u srcu jednog ludaka.

Marija, priđi!

U bestidnosti nagote,

ili puna plašljivih drhtaja,

no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:

srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,

a u prokletom životu

tek stoti april je.

Marija!

Pesnik sonete peva Tijani,

a ja –

ceo čovek,

sav od mesa,

telo tvoje prosto molim,

kao što hrišćani:

„hleb naš nasušni

dažd nam dnes”.

Marija, daj!

Marija!

Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,

kao što se pesnik boji da ne zaboravi

nekakvu reč rođenu

u mukama noći

veličinom jednaku bogu.

Telo tvoje

čuvaću i voleti

kao što vojnik oskaćen,

bez moći,

izlišan,

ničiji,

čuva svoju jedinicu nogu.

Marija –

nećeš?

Nećeš!

Ha!

Znači – opet,
dok mračno sve je to,
uzeću srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečeno vozom.

Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odeću belu lepi se prašine cveće.
oko zemlje – Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce će da se okreće.

I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca –
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.

Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reći:

Slušajte, gospodine Bože!

Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oči odebljale, a?

Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!

Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,

a takva ćemo vina poredati po stolu

da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu

i namrštenom Petru apostolu.

A u raju ćemo opet naseliti Evice:

naredi –

i ja ću još noćas

sa svih bulevara najlepše device

dovesti tebi.

Hoćeš?

Nećeš?

Vrtiš glavom ti, bradati?

Mrštiš sedinu veđa?

Ti misliš –

zna šta je

ljubav taj krilati,

iza tvojih leđa?

I ja sam anđeo, bejah to bar –

gledah u pči – jagnje od šećera,

ali ni kobile dobijati na dar

vaze od sevrskog brašna više neće.

Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti –
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah – Božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.

Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!

Pustite me!

Nećete me zaustaviti.
lažem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte –
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!

Gluho.

Vasiona spava,
položivši sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Prevod: Bora Ćosić