Dušan Praća Неочекивани потез магле – A köd váratlan húzása



Dušan Praća (Pratya Dusán)

Kijev kod Sanskog Mosta, 20. 04. 1950. –

Неочекивани потез магле

Одједном, неочекивано, магла се повуче,

неста је из вјековних утврда:

из главе, из очију,

са тврдих обала,

у трену.

Сину магнезијумска свјетлост,

из ведрог неба удари гром –

указаше се призори

дотле невиђени.

Са мајке спаде одјећа,

спаде метафизичко месо,

од бајке у коју смо вјеровали,

за њу живјели ,

не оста ништа.

Гле Сизифа, како гура,

мрмљајући бесмислице,

тешку стијену од костура.

Опржени немилосрдном свјетлошћу,

страшним сунцем,

заваписмо за маглом,

за мајчинским крилом;

главу у пијесак заривасмо,

не би ли бар глава остала -

спознасмо да, губећи маглу,

колијевку изгубисмо.

A köd váratlan húzása

Egyszerre, váratlanul, felszállt a köd,

pillanat alatt

tűnt el ősi bástyáiból:

a fejekből, szemekből,

kemény partokról.

Hirtelen fény villant,

derült égből villámcsapás –

addig soha nem volt

látomások jelentek meg.

Pőrén maradt az anya,

lehullott az elképzelt hús,

nem maradt semmi

abból a meséből, amiben hittünk,

amiért éltünk.

Nézd, semmiségeket motyogva

Sziszüphosz hogyan tolja

a súlyos csontsziklát.

Kegyetlen fénytől,

az irgalmatlan naptól megperzselve,

ködért esedeztünk,

anyánk öléért;

hogy legalább fejünket mentsük,

fejünket homokba dugtuk –

felismertük, a ködöt vesztve

bölcsőnket veszítettük el.

Fordította: Fehér Illés