Böngészde - Pabirčalište - Gleaner

2014. december 2., kedd

Stevan Raičković Tisa – Tisza

Stevan Raičković
Neresnica kod Kučeva, 5. jul 1928. – Beograd, 6. maj 2007.


Tisa

I

То се ти враћаш Тиси. Случајно.

Зар тако баш случајно
Као да морао ниси ни да се вратиш.
     Уопште?

3ар тако:
Као да морао ниси ни чамац да угледаш
На банатској страни привезан.

Ни врбе да угледаш са стаблом посивелим
     од муља
До кукова. До рамена скоро.
Маковину са њих скидао си и пушио
Кришом. Па зар случајно?

Као да морао ниси ни да путељак откријеш
Да га из корова одгрнеш
Јbубавнике којим си погурен уходио.

3ар случајно?

А срце како је – тукло.
Како је – пењало се. Како?

Ни на камење стрмо
Над водом уграђено коцку по коцку
3ар осим случајно никако друкчије да не
     станеш
Да около се не обазреш
Где штап си изме1ју два углављивао камена
Да пецаш
Да рибу извучеш

Да се забели.

(А гола удица је била, без мамца, лудо,
Па чекао си само и чекао
О чекао, узалуд.)

3ар тако случајно нехајно
Да минеш и поред зида
Рупицу у коме хтео си да ископаш
Да избушиш.
Да око на њу тачно наместиш
Да видиш:

Шта тајно ли се то дешава
Са оне стране.

Зар случајно само поред зида да прођеш
И нехајно!

Као да морао ниси ни да прођеш уопште
Да се вратиш!

Шта се то с тобом десило
Је ли?

Одакле ли то долазиш?
Од куда?

И да ли си заправо и био икада овде?

3биља: одакле ли то долазиш.
Од куда.

Јер мора ипак да некуда си заиста био
Иначе се не би могао ни вратити.

Не би могао стати пред зид. Ни пут.
Ни пред чун. Ни посивели кук
Врбе. И сетити се .понечег.

Ко би то могао измислити?

Да ниси био овде
Некада.
Да ниси био после
Некуда.
Да ниси вратио се
Ево.

3биља: одакле ли то долазиш.
Од куда.

И шта се то с тобом десило
Је ли?

Али
Збиљскије још:
Коме то упуhујеш ти речи
Или чему.

3ар стару опет игру поново да отпочињеш
Да речи намешташ
И окрећеш?

Дубоко тече Тиса под тобом.
И далеко.

Окупати у њој могао би се
Да није веh крај лета.

Седи на камен
Као што у песмама си увек седао.

Никога нема.
Можеш се и заплакати.

(1956)


II

Намера је била: о Тиси неколико речи
Пробудити у глави
Измислити онда ј ош неколико (кој е се за
     песме измишљају)
И премештати их
И гуркати
Као пиљке
Опрезно провлачити речи кроз капију
     песме.

Ако би се све то завршило
(Као у намери што је било)
Тако л епо
Имао бих још једну песму
Коју бих у себи понављао
Дуго
Опустелом једном улицом
У послепоноћним поврацима
Лаганим

И као успореним
– Ка кући у којој живимо
И старимо
Неприметно.

Имао бих значи још једну песму
И то песму о Тиси
Опет

Јер свако има песму о нечему чему се враћа
У свом кратком или дугом животу:

„Једно дрво расте у Бруклину"
Друго онамо
И онда неко –  на хиљадитом неком месту
Које као да није ничије
И које зове
Да не би на њему дрво расло
Ил текла река
Као узалуд.

Али Тиса је истинска у мом животу
И њој не могу додати речи које се за песме
     измишљају.

Тиса детињства!

И ја то нehy:
И Тиса неће више да тече кроз моју песму.

Јер тече дубоко кроз мој живот.

Тиса детињства!

(То ниј е понорница
Али је бар овог тренутка нико видети нehe.)

(1960)



III

Дуго се нисам ни сетио Тисе.

А моје песме о њој
И њене жуте воде у мојим белим стиховима
Теку
Beh засигурно
(Између празних маргина као између пустих
     обала)
Тромо
Али далеко и дубоко
У заборав.

(Долазе нови песници
Са непознатим својим именима

И друге неке воде

Друге реке теку уз њих као сенке
     њихове . .. )

Али ево
У том баш и таквоме времену
У коме се ни ј а чак нисам њенога више сећао
     имена
Изненада
(Као да ми ј е у шетњи
Иза леђа
Неко нohy нarлo ногом
Трупнуо)

У отвореној новини
Свакодневној
И баш на тој страни случајно прво и
     раскриљеној
Између дугих наслова са неким ситним
     вестима
И ступца
(Сада све ређег)
Где неки узалуд траже изгубљену своју
     давно родбину
И слика неких лица
Неких кућа
Улица
И хрпе неких бројева

Ево

И њеног
Струјног и зујног
Губљивог
Али гле како крупним и црним словима
     исписанога имена:

Тиса...
И уз њу
Као чамац привезан
Додате још једне речи ... расше.

Тиса расше.

Тиса.
И то баш кад је у мени била ево најниже
     пала.

И ево
Ређају се већ дани
И њено мало
И магновенско
Тако скрајнуто
И као висински целац
Недодирнуто
Beh дуго
Име

Не силази са страница новина.

Ево је опет у наслову:
Тиса преши.

И уместо оних
И онаквих
Или бар некако и по нечему сличних
Речи
Које сам
Ја
Као њен можда једини и највернији
     љубавник од када тече
Везивао уз то име

Сад видим и неке речи необичне
И скоро туђе
И сасвим неспојиве.

И слике око њенога имена видим
И на сликама људе са повијеним леђима и
     ашовима испруженим
И људе са врећама пуним песка
Како подижу бескрајне и бесмислене неке
     зидове
Дуж њених (дуж мојих) обала.

Па опет:

Тиса хара.

И опет уз њено име
Неке речи
Само сада већ сасвим опасне
Као да се прича о некој опакој болести
Или о разбојнику који крстари око наших
     мирних домова
Или о некој дивљој звери залуталој у наше
     питоме крајеве.
И ево
Не само речи око њенога имена
Него и њено име
Та реч

Тиса

Постаје неосетно све опасније
Све више змијско

(Као да је по једна змија
Свакога јутра
Увијена у танке и провидне странице
У сваком примерку новина).

Тиса је однела и своју прву жртву.

И ево како веh њено име
Постаје полако и смртоносно
Као да крије у својим словима
И нешто неизбежно
И страшно
Као малигно.

Ево небројених слика
У новинама
Међу којима је кажу и слика гnдине.

Ево колевке на слици
Како се љуља
Сама
У поплављеном дворишту

(Као откачени чамац на пучини).

И ево усред воде
На димњаку
И живог петла
Како стоји поред петла од лима

(Као поред свога споменика).

Ево и слике
У колору
С трбухом једне риђе краве
Који плови улицом

(Као далека ада у заласку)...

Тиса се излила у дворишта
И у новине
И не зна се где је крај више њених обала.

А сада
Бар неколико речи да заустим
И о себи

(Којије све то
Заједно с другима
Помно
Са свога спрата
Из своје собе
Пратио).

Ја сам је доскора
У себи
Сасвим бранио.

И помало пред другима.

А сада више ни у себи Тису не браним.

Ал hутим о њој.

Као ца враћам неки дуг.

Можда је и она тако у себи некад сакрила
Претешку једну моју мисао
(И мој плач)

Кад сам на једној од њених обала
У неком давном сумраку
Ослоњен о стабло
Стајао.

(Сигурно да је и она ћутала
Јер нико није
О томе
Никада ништа сазнао.)

Ево на насловној страни
Њенога имена
Исписанога крупнијим словима него што јe
     исписано име државника.
И ево њенога имена
Крупнијег и од самога имена новина.

И на слици:
Дуге колоне војника
Под шлемовима
Кој и кроз нoh светлуцају
Дуж њених (дуж мојих) обала.

Тису је војска оиколили.


Тиса се вратила
Мирно
И обично
Као да је била залутала.

Као да је била ослепела

Или изгубила памћење
Па се одједном
И неком непознатом пределу
Нечег
Из бившег живота
Свога
Сетила.
И зато
Ни ј а сад више uehy да причам о томе
Шта је све она у својој болести
3а собом
По туђим двориштима и судбинама
О ставила.

И како је и мене
Као свог неког старог и јединог јатака
Данима
(У моме ћутању
И у мислима мојим о томе да је ту неко
     можда некога ипак издао)
Кушала.

Ја hy ce њеноме имену можда још једном
     поново вратити

Као ш то се и она
У свој е корито
И мени
Вратила поново.


Тиса се вратил а мирно и обично...

И ту је могао бити и крај
Ове песме
Ил приче о Тиси.

Али она и ј а смо повезани и другим неким
     тајним и невидљивим концима.

И правог неког краја
Између мене и Тисе још неима.

Ево песника
Који тамнује у свом мотиву
Као у невидљивој и тешкој некој кули
(У време
Кад је и последњи заточеник већ и чувени
     Шпандау заувек напустио).

И он
Са свога стола
Открива сад и једну птицу
Како укосо
Прелази преко његовог прозора

И нестаје иза зидова
У плавети
Заједно са његовим мислима.

И песник слути
Како птица
И његове мисли
Лете сад већ изнад Тисе
Далеко

И са високих
И плавих својих спратова
Гледају у њу
Како лагано
И жуто
Замиче

Иза зелених ада

И кривих окука...

(1970)





Tisza

I

Ballagsz újra a Tiszára. Csak úgy.

Valóban épp csak úgy
Mintha nem is hajtott volna vissza semmi?
     Egyáltalán?

Csakugyan úgy?
Mintha nem is hajtott volna semmi hogy újra lásd
Azt a bánáti parthoz láncolt ladikot?

S a fűzfákat se kellett látnod? Törzsük
     iszaptól szürke
Kötözködésig. Majdhogy vállukig.
Szaggattad róluk a száraz kócot és cigiztél
Titokban. Hát csakugyan véletlen ez?

Meg azt a kis gyalogutat ott a paréj közt
Amerre szerelmesekre leskelődtél lapulva
Azt se szándékosan tapogattad ki most?

Hanem csak úgy?

Pedig majd kiugrott a szíved.
A torkodban vert. Hát akkor?

S a parti meredekbe
ágyazott kockakövekre
Azokra is már csak úgy véletlenszerűen
     Állhatsz oda
S nem tudnád hogy mért nézel körül
Itt ahol botodat szúrtad két kő közé
Hogy horgássz
S majd kifogsz egy halat

S majd szépen fehérlik.

(De hát a horgodon nem volt csali, bolondja,
Így aztán csak vártad, lested,
Ó lested hiába.)

S hát ilyen véletlenszerűen ilyen hanyagul
Ballagnál el e fal tövében is?
Hisz lyukat akartál fúrni beléje
Át akartad ásni
Hogy a szemed pontosan rátapasszad
Hogy lássad:

Ugyan miféle titkos dolgokat csinálnak
Ott a túlsó oldalon.

Hát csak úgy véletlenszerűen csak úgy hanyagul
Ballagnál el e fal tövében!

Mintha nem is hajtott volna semmi, hogy erre járj
Hogy visszatérj!

Egyáltalán mi történt veled?
Mondd!

Honnan is jössz?
Merről?

S tulajdonképpen voltál-e itt valaha is?

Komolyan: honnan jössz valójában?
Merről?

Mert mégiscsak lenned kellett valahol
Különben vissza sem térhettél volna.

Nem találnál ide e falhoz. Erre az útra.
A csónakhoz sem. A szürke derekú fűzfa
Elé. S nem jutna eszedbe ez-az.

Ki találhatta volna ki mindezt?

Ha ne lettél volna itt
Valaha.
Ha ne jártál volna később
Valahol.
Ha ne tértél volna vissza
Lám-e.

Csakugyan: honnan jössz valójában?
Merről?

S végtére is mi történt veled?
Mondd!

De hát
Valóban:
Kihez intézed most e szavakat
Vagy mihez?

Hát ismét kezdenéd a régi játékot
A szórakosgatást
A játékos halandzsát?

Mélyen úszik alattad a Tisza.
És messzire.

Megfürödhetnél benne
Ha ne lenne már vége a nyárnak.

Telepedj e kőre
Mint ahogy ott kuporogtál mindig a verseidben.

Sehol senki.
El is sírhatod magad.

( 1956)


II

A szándék ez volt: fölidézni gondolatban
Egypár szót a Tiszáról
Aztán kigondolni még valahányat (Afféle versbe
     való szavakat)
S aztán rakosgatni őket
Pitykézni velük
Mint a kaviccsal
Óvatosan áthajtani őket a vers
     kapuján.

Ha mindez olyan szépen
Sikerülne
(Mint ahogy szándékomban volt):
Lenne még egy versem
Amit ismételgetnék magamban
Sokáig
Egy elhagyatott utca hosszán
Éjfél utáni
Lassú ballagás közben

Ahogy abba a házba térünk meg
Amelyben élünk
És öregszünk
Észrevétlenül.

Lenne tehát még egy versem
Mégpedig Tiszáról szóló
Ismét.

Mert mindenkinek van egy verse valamiről amihez visszatér
Rövid vagy hosszú életében:

„Brooklynban nő egy fa"
A másik másutt
Valamelyik meg egy ezredik helyen
Amely mintha senkiföldje lenne
S amelyet szólongat
Hogy ne csak úgy hiábavalóan
Nőjön rajta fa
Vagy ússzon folyó.

De a Tisza igazánvaló az életemben
S nem adhatok hozzá
     kitalált verses szavakat.

A gyermekkor Tiszája!

S én ezt nem akarom:
S versemben a Tisza többé nem folyik ott.

Mert ott folyik mélyen az életemben.

A gyermekkor Tiszája!

(Nem búvópatak
De legalább e percben senki se fogja látni.)

( 1960)


III

Sokáig eszembe sem jutott a Tisza.

Róla írt verseim pedig
És sárga vize az én fehér verssoraimban
Mindez
Már biztosan
Lomhán folyik
(Üres lapszélek kopár
     partjai közt)
Messzire és mélyre
A feledésbe.

(Újabb költők jönnek
Ismeretlen nevűek

És más valamiféle folyók

S e más folyók úgy folynak el mellettük mint
     az árnyaik...)

De lám
Épp ezekben az ilyesféle időkben
Amikor már én sem emlékeztem többé
     nevére
Váratlanul
(Mintha valaki éjszakai
Ődöngés közben
Dobbantott volna hirtelen
A hátam mögött)

A széthajtott
Napi újságban
Épp azon a véletlenül elsőként
     szétnyitott oldalon
Hosszú címek és holmi apró
     hírek
Meg (most már mind ritkább)
Hasábok között
Melyekben egyesek rég elvesztett
     hozzátartozóikat keresik
Továbbá arcok
Házak
Utcák
S számadatok társaságában

Lám

Itt van
Az ő áramló és suhogó
Tovavesző
De ni milyen kövér és fekete betűkkel
     szedett neve is:

A Tisza...
S mint kikötött csónak
Hozzátoldva
Még egy további szó ... árad.

A Tisza árad.

A Tisza.
S épp most, amikor bennem lám majdnem
     kiszáradt.

És íme
A napok telnek-múlnak
De az ő rövidke
Villanásnyian
Észrevétlen
S havasi gyopárként
Már rég
Érintetlen
Neve

Nem marad el az újságoldalakról.

Itt van ismét a címben:
A Tisza fenyeget.

S azok helyett
Vagy az olyan
Vagy bár valamiképp és valamiben hasonló
Szavak helyett
Melyeket
Én
Az ő talán egyetlen és leghűbb szerelmeseként
     amióta áramlik
E névhez fűztem

Most valami szokatlan
S majdnem idegen
Teljesen összefüggéstelen szavakat is látok itt.

Meg képeket látok nevének társaságában
S a képeken hajlott hátú embereket
     előreszegezett ásókkal
És embereket homokzsákokkal
Amint valami végtelen és értelmetlen
     falakat emelnek
Partjai (az én partjaim) hosszán.

Majd ismét:

A Tisza garázdálkodik.

S a neve mellett újra
Valamiféle szavak
Csak most már egészen vészjóslóak
Mintha valami alattomos kórról lenne szó
Vagy békés hajlékaink körül ólálkodó
     zsiványról
Vagy egy szelíd tájainkra tévedt
     iszonyú vadról.
S lám
Nem csak az ő nevét körülvevő szavak
Hanem az ő neve is
Ez a szó hogy

Tisza

Észrevétlenül mind vészjóslóbbá
Mind kígyószerűbbé válik

(Mintha reggelenként
Egy-egy kígyót
Göngyöltek volna bele minden újságpéldány
Vékony és áttetsző lapjaiba)

A Tisza első áldozatát is elvitte.

Lám a nevének lassanként
Halálos csengése lesz
Mintha betűiben
Valami elkerülhetetlen
És szörnyű
Fekélyszerűséget rejtene.

Megannyi kép
Az újságokban
S közöttük azt mondják az év képe is.

Ez a bölcső itt a képen
Ahogy ringatózik
Egymagában
Az elöntött udvaron

(Mint elszabadult ladik a nyílt vízen).

S itt ez az életben maradt kakas
A kéményen
A víz közepén
Ahogy áll ott a pléhkakas oldalán

(Mintegy önnön szobra mellett).

S itt ez a
Színes kép is
Egy sárga tehén bendőjével
Ahogy úszik az utcán

(Mint messzi sziget napnyugtakor)...

A Tisza elárasztotta az udvarokat
És az újságokat
S többé nem tudni hol vannak a partjai.

És most
Hadd szóljak legalább pár szót
Magamról is

(Aki másokkal együtt
Az emeletről
A szobámból
Mindezt
Kábán
Követtem).

Én a Tiszát mostanáig
Mindenestül védelmeztem
Magamban.

S kissé mások előtt is.

Most már azonban magamban sem védem többé.

De hallgatok róla.

Mintha valami tartozást rónék le.

Talán ő is épp így rejtette magába valamikor
Valamely nehezen hurcolt gondolatomat
(S a sírásomat)

Mikor partjainak egyikén
Valami régi alkonyatban
Ott álltam egy fatörzsnek
Dőlve.

(Egész biztos hogy ő is hallgatott
Hiszen erről
Soha senki
Semmit sem tudott meg.)

Itt van a címoldalon a neve
Kövérebb betűkkel
Mint ahogy az államférfiak
     nevét szedik.
S itt van a neve
Nagyobb betűkkel mint maga az újság neve.

S a képen:
Sisakos katonák
Hosszú menetoszlopa
Sisakjuk villog az éjszakában
Partjai (az én partjaim) hosszán.

A Tiszát bekerítette a katonaság.


A Tisza visszavonult
Békésen
Egyszerűen
Mintha csak elkószált volna.

Mintha megvakult volna

Vagy tán az emlékezés hagyta cserben
S aztán egyszeriben
Valami ismeretlen tájon
Önnön
Volt életéből
Visszaemlékezett
Valamire.
Ezért hát
Én sem beszélek többé arról
Hogy betegsége idején
Idegen udvarokban és sorsokban
Mi mindent hagyott
Maga után.

És arról sem hogy engem is
Mint afféle régi és egyetlen rejtegetőjét
Kísértett
Napokig
(Hallgatásomban
S gondolataimban hogy talán valaki
     mégis elárult itt valakit).

Jóllehet egyszer még visszatérek
     majd a nevéhez

Mint ahogy
Medrébe
 És hozzám
Ő is újra visszatért.

A Tisza békésen és egyszerűen visszatért...

S itt véget is érhetne
Ez a vers
Vagy e történet a Tiszáról.


De őt meg engem más valamiféle titkos és láthatatlan
     szálak is összefűznek.

S holmi igazi vég
Köztem meg a Tisza között még nincsen.

Itt a költő
Aki sínylődik motívumában
Mint valami roppant nagy és láthatatlan toronyban
(Abban az időben
Mikor már az utolsó rab is a híres
Spandaut is örökre elhagyta).

S a költő
Asztala mеllől
Ráámul most egy madárra is
Amint az ferde síkban
Ablakát átszeli

S eltűnik a falak mögött
A kékségben
Gondolataival együtt.

S а költő sejti
Hogy ez a madár
És gondolatai
Most már a Tisza fölött szállnak
Messzire

És magas
És kék emeleteikről
Néznek le vízebe
Amint lassan
És sárgállón
Tovaveszik

А zöld szigetek

És görbe kanyarok mögött...

(1970)

Fordította: Fehér Ferenc




Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése