Nenad Trajković Дан и ноћ – Nappal és éjszaka

Nenad Trajković Pirot 1. jun 1982. –

Дан и ноћ тај човек који је са посебном пажњом палио своју цигарету нигде не журећи док су га други нашироко заобилазили стајао је одмах поред мене рекавши ми сви умиремо свакодневно нема ту превелике мудрости помислио сам онда је исто тако лагано испуштајући колутове дима причао како је баш данас случајном непажњом пао са седмог спрата зграде са места на које су радници заборавили да ставе сигурносну ограду и умро истог часа када је осетио да се асфалт отворио сам од себе као и у ранијим смртима и ова му је тешко пала због његових остарелих родитеља али у овом новом и другом животу њихова ће лица бити озарена када им касније оде у посету нисам му ништа рекао више од онога да ми је жао његових родитеља а он је ритуално вадио старински сат и бацао поглед на њега и са пажњом га враћао у мали џепић од сакоа након неког времена подигавши са пода лепу кожну ташну климнувши ми ставио је до знања да је време да га ожале прошло и само је кренуо онда су сви они који су га обилазили деловали чудније од њега самог тај страх који се ширио атмосфером од додира са њим носио је магијску поруку да цивилизација може далеко одмаћи а човек још увек не познаје себе једном сам ову причу испричао свом пријатељу доктору и питао га због чега тај човек живи у илузији пријатељ је само одмахнуо руком и прошаптао а ко може доказати да није испричао истину

Nappal és éjszaka az az ember aki cigarettáját különleges figyelemmel sehová sem sietve gyújtotta meg míg a többiek széles körben elkerülték közvetlen közelemben állt mondta mindannyian minden nap meghalunk nincs ebben különös bölcsesség gondoltam de akkor ugyanolyan lassan füstkarikákat eregetve mesélte véletlen figyelmetlenség miatt a hetedik emeletről éppen ma esett le onnan ahová a munkások a biztonsági korlátot elfelejtették feltenni és abban a pillanatban meghalt mikor érezte ugyanúgy mint az előző halálokkor egyszerűen megnyílt az aszfalt idős szülei miatt ezt nehezen viselte el de ebben az új és másik életben mikor később meglátogatja őket arcuk majd ragyog annál hogy sajnálom szüleit nem mondtam többet ő meg a régies órát szertartásosan elővette rápillantott majd óvatosan zakója felső zsebébe tette csakhamar felemelte szép bőrtáskáját bólintva adta tudomásomra itt az idő hogy a múlt elsirassa és elindult akkor mindazok akik elkerülték tőle még különösebbnek tűntek   az a félelem ami a vele való érintéssel a légtérben terjedt varázslatos üzenetet hordott a civilizáció messze juthat de az ember önmagát még mindig nem ismeri egyszer ezt a mesét orvos-barátomnak meséltem el megkérdeztem az az ember miért él tüneményben barátom csak legyintett és suttogva mondta ki tudja bebizonyítani hogy nem igazat mesélt Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ненад Трајковић: Ветар са језика Исток Књажевац 2016. стр 15-16.