Dajana Lazarević Венац за Максима Богдановича – Koszorú Maxim Bogdanovichért

 

Dajana Lazarević Šabac 12. mart 1993. –

 

Венац за Максима Богдановича                        (1891-1917)   Ја бих хтела да се сретнем Са Вама на улици, Једне тихе, звездане ноћи; Да Вас загрлим, Као да смо одрасли – Замислите, да смо стварно вршњаци.   Молим Вас, не реците: „Све ће то проћи. Јасним звездама душа тежи, А тело у блату спокојно сиви.” У песмама народним, У звонком језику белоруском, Ја Вас чујем – Ви сте вечито живи.   Ја бих хтела да се сретнем Са Вама на улици, Крајичком ока, У окрету плеса, Под јасним звездама Херкулеса. Ох, чему сузе, када знам Да срцем у Ваше очи гледам?   Трчали бисмо по ситној киши, Између треперавих бреза, Пијући свежину са грана, У блату тражећи скривену чар. Као случајно, шетам На сусрет чекам, И носим Вам Венац на дар.

Koszorú Maxim Bogdanovichért                  (1891-1917)   Csendes, csillagos éjjel Szeretnék Önnel Találkozni az utcán; Hogy megöleljem, Mintha együtt nőttünk volna fel – Képzelje el, tényleg kortársak vagyunk.   Kérem Önt, ne mondja: „Minden mulandó. A fényes csillagokhoz a lélek tart, A test meg a sárban nyugodtan szürkéllik.” A népdalokban, A csengő fehérorosz nyelvben Én Önt hallom – Ön halhatatlan.   Szeretnék találkozni Önnel az utcán, Félszemmel, Tánc közben, A Herkules ragyogó csillagai alatt. Ó, minek a könny, hisz tudom, Szívemmel az Ön szemét nézem?   Sárban rejtett szépséget keresve, Az ágakról üdeséget szürcsölve, Remegő nyírfák között, Szitáló esőben szaladgálnánk. Látszólag véletlenül, sétálok, A találkozást várva Ajándékként Önnek Koszorút viszek.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Iz knjige u pripremi: Дајана Лазаревић: Белина сна str. Izvor: