Anđelko Zablaćanski Бол – A bánat

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Бол   Наиђе из далека, ненадано Или је већ био ту: Уплетен ти у погледу, Заденут у осмеху, Сасвим близу неопрезној души. Можда ти је поруке слао И кезио се твојој срећи, Знајући да ћеш пред њим посрнути Нејак као латица Пред снагом олујног ветра. Лукаво те чекао Да се занесеш игром маште, Задојен мирисом безбрижности, Јер тад је најјачи, Тад може све да ти узме: И душу и тело; Тад може да те ломи Као ветар суве гране; Тад може да тe разбије У хиљаде комадића Као пијанац празну чашу.

A bánat   Messziről jön, váratlanul, Vagy már itt is volt: Az óvatlan lélekhez egészen közel Tekintetbe fonva, Mosolyba lopva. Talán üzenetet is küldött És jókedvedet látva vigyorgott, Mert tudta, mint gyenge sziromlevél a viharos szélben, megroggyansz előtte. Ravaszul várta, Hogy a derű illatával áthatva A képzelet játékába merülj, Mert akkor a legerősebb, Akkor mindenedet elveheti: Tested is, lelked is; Akkor, mint a szél A száraz ágat, eltörhet; Akkor, akár a részeg Az üres poharat, Darabokra törhet.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Анђелоко Заблаћански: Птица на прозору, Српска књига Рума, 2007.