Darko Daničić Равнодушност – Közöny

Darko Daničić Ljig 21. januar 1961. –

 Равнодушност
 
Кад говоримо о прошлости, ми говоримо о животу.
                                                        Маргарет Јурсенар
 
Пријатељицу из детињства
нисам видео много година:
На састанку сам – рекла је – позваћу те касније.
Није се јавила, ништа се није догодило,
остало је замрзнуто црно – бело поље
на старој фотографији:
ја, у џемперу са веверицама,
озбиљан већ са три године
и она, насмејана, чучи у трави.
Простор оспорен часовима
остао је између нас неупрљан
општим местима и згуснутом јавом.
Од заједничког сећања узели смо оно што смо желели.
Сад се испражњена и напуштена љуштура
лелуја у заборављеном ваздуху старих фотографија.
 
Нисам више покушавао.
Равнодушност ослобађа обавезе да будеш присан
са људима и стварима, остаје тек мала брига
према несавладивости надмоћног времена
којег обзири затварају као стаклене витрине музеја.
 
Увек сам више имао
него што сам мислио да ће ми бити потребно.
Потреба да оправдам тај вишак предмета и мисли
које сам поседовао као претешку гравитацију
није ми дозвољавао да видим чиста лица
заробљена у ћилибарске боје ливадског меда,
у којима је дечија граја сусрела опрезну тишину,
неповерљиво као у сусрету савезника на Лаби.
Прошлост је онај живот који је доступан меланхолији,
где сећање зараста у отврдли шав на месту где је била
сачувана слика, у безнадежној савршености тренутака
који су предуго држани неотворени
и који више ником нису од користи.
 
Izvor: Дарко Даничић: Царски часови, Народна библиотека „Стефан Првобенчани“ Кралјево, 2018. стр. 16-17.
 
 
Közöny
 
Ha a múltról beszélünk, az életről beszélünk.
                                   Marguerite Yourcenar
 
Gyerekkori barátnőmet
évek óta nem láttam:
Ülésen vagyok – mondta – majd később felhívlak.
Nem jelentkezett, semmi sem történt,
a régi fényképen a fekete – fehér mező
érintetlen maradt:
én, mókusokkal tarkított pulóverben,
a komoly, már vagy hároméves,
és a fűben guggoló mosolygós lány.
Az idővel kétségbe vont kettőnk közti teret
a megszokott helyek és a sűrű valóság
nem piszkolta be.
A közös emlékekből a kívántat vettük el.
Most az üres, elhagyatott burok
a régi fényképek elfeledett légterében lebeg.
 
Többször nem hívtam.
A közöny az emberek- és tárgyakhoz
való meghitt viszonytól felment, kisebb gondot
csak a fölényes idő legyőzhetetlensége okoz,
melyet múzeumi vitrinként előzékenység zár be.
 
A javakból,
a tényleges szükségestől mindig több jutott.
Az igény, hogy a gravitációtól súlyos többlet tárgyak,
gondolatok iránti szükségletem szükségességét igazoljam,
a borostyánszínű mezei mézben foglyul ejtett
tiszta arcok elém tárulását nem engedélyezte.
Azokét, melyekben a gyerekzsivaj a csenddel találkozik,
bizalmatlanul, mint a szövetségesek elbai találkozóján.
A múlt az az élet, melyet a reményvesztettség ural,
ahol az emlékezet a képet megőrző hely megkeményedett
varratával összeforr, a túl soká zárva tartott
pillanat reménytelen tökéletessége,
mely immár senkinek sem használ.
 
Fordította: Fehér Illés