Srđan Sekulić Kiše – Eső

 

Srđan Sekulić Priština 23. novembra 1993. – 

Kiše   Овакве су кише падале и овако је небо тамно било онда када сам са мајком, сестром и братом дошао у Војводину   Било је лето као и сада што је   Били смо избеглице   И вечна вода сапирала нам је образе и лице   а мени се чинило да сам на крају неке литице, на концу равнице.   Овакве су кише падале као и сада што падају.   И сетим се оца како нас прати и стоји на сред улице, испред наше куће коју заувек напуштамо и одлазимо   из косовске а долазимо у војвођанске равнице, ту на крају литице   ми избеглице.

Eső   Így esett az eső ilyen sötét volt az ég mikor anyámmal nővéremmel és bátyámmal Vajdaságba jöttem   Nyár volt ahogyan most is   Menekültek voltunk   És arcunkat az örökös víz mosta   nekem meg úgy tűnt a síkság fonalán lévő meredek szikla szélén állok.   Akkor is így esett ahogy most is esik.   Apám jut eszembe követ bennünket majd megáll az utca közepén házunk előtt amelyet örökre elhagyunk távozunk   a koszovói síkságból a vajdaságiba jöttünk, itt a szikla szélén   mi menekültek.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://www.stojanbog.net/?fbclid=IwAR0KKHZQhvEaMtEIcLw2WujrRhrN3yjOhz3EYLVxeMMsKW-iRlxheJpBDhQ