Zoran Bognar Moja porodica je mrtva – Családom halott

 

Zoran Bognar Vukovar 30. januar 1965. – 

Moja porodica je mrtva
 
Могао бих да пишем о било чему другом,
али зашто крити истину, ионако је измишљена
за бол. Моја мајка је мртва. Убио ју је рад,
рад без придева улепшавања, рад без придева
огађивања. Довољно је знати колико је
равноправна расподела рада где има више од
два човека. Још увек видим те руке, те огрубеле
а још увек нежне, те хладне а још увек топле
руке како се шире према магацину вечности.
Моја мајка је мртва, али не признаје то; још
увек безобразно краде снагу из акумулатора
свог другог живота... И мој отац је мртав.
Гледам га свакодневно како подобно лежи са
окусом ироније cа црвеним уснама, са улогом
марионете на дрхтавим даскама. У сталној
помами патриотизма клечао је пред олтаром
заблуде верујући у своју религију, опет
нову измишљену религију и њену чисту
неизмерну снагу. Клечао је на црвеним
издераним коленима пред експлоатацијом
њене теорије. Мој отац је мртав, али ипак,
сваке ноћи устаје из гроба и са ликом
оглоданог костура говори ми да бежим што
даље од Црвеног Христа и од колективне
потребе за уништењем... Мој брат је
мртав, такође, и има врло мало изгледа да
доживи реинкарнацију. Наши непријатељи
су бесконачни са чврстим кораком на
шовинистичком асфалту, са челичним рукама
што затварају границе, са металним утробама
пуним избразданим црвима... Мој брат је
умро без остварења последње жеље на
свеже опраној постељи од светлоплавог
фротира са мирисом увенуле лисабонске
руже из божанствене Синтре. Мој брат је
мртав, али не весели се човече,
на тебе је ред...
 
Izvor: Зоран Богнар: Крв и мед, Младеновац. 2021.
 
 
Családom halott
 
Bármi másról is írhatnék,
de ne rejtegssük a valóságot, úgyis a fájdalom
miatt találták ki. Anyám halott. A munka ölte meg,
a szépítési jelzők nélküli munka, az elhatárolódási
jelzők nélküli munka. Elég tudni, ott, ahol két embernél
többen vannak, a munka mennyire egyenrangúan
elosztott. Azt a kezet még mindig látom, azt az eldurvult,
mégis gyengéd, azt a hideg, mégis meleg kezet,
ahogy az öröklét tárháza felé tárul.
Anyám halott, de nem ismeri be; az energiát
másik élete energiatárolójából még mindig
huncutkodva lopja… Apám is halott.
Naponta nézem, ahogy a remegő deszkákon,
kékes ajkán gúnyos mosollyal, marionett
szerepében kényelmesen fekszik. A hazaszeretet
állandó bűvöletében, a rögeszme oltára előtt
hitvallásában, a holmi újra kitalált
vallás tiszta, hihetetlen erejében
bízva térdelt. A kizsákmányolás
elmélete előtt vörös, felsértett térdekkel
térdelt. Apám halott, mégis,
sírjából minden este felkel és lerágott csontváz
alakjában mondja, meneküljek
a Vörös Krisztustól, a megsemmisítés közösségi
igénye elől… Testvérem szintén
halott, hogy lélekvándorlás útján újra szülessen,
szinte esélye sincs. Ellenfeleink
kemény léptei, a határokat bezáró acélos karok,
a barázdált férgekkel tele fémzsigerek
 a sovinizmus kövezetén
végtelen sort alkotnak…Testvérem
a frissen mosott, világoskék frottírral takart,
az isteni Sintráról eredő lisszaboni hervadt
rózsaillatú nyoszolyán halt meg,
utolsó kívánsága nem teljesülhetett. Testvérem
halott, de ne örülj,
rajtad a sor…
 
Fordította: Fehér Illés