Predrag Bjelošević: Знају то и ноћ и човјек који хрче – Tudja ezt az éj is és a horkoló ember is

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. – 

Знају то и ноћ и човјек који хрче
 
Ноћ сабира иверје дана
у сну палимо ивер по ивер
пламен се разуздано шири
дубином нашег унутрашњег бића
и пече на мјесту гдје је најоданије себи
 
Док гори наша грађевина од знакова
осјећамо страх за изговорене ријечи
оне нас никада више неће пронаћи
као ни драга митска бића саздана од
проживљеног времена и фантазије
 
А само корак даље у кревету покрај тебе
у соби до твоје у црној постељи града
један уморан човјек силно хрче
и не осјећа да му је перјани јастук у пламену
и не чује гласове из сусједне собе нити хор
френетично залуђених са фудбалског игралишта
 
Он који готово не даје знакове живота
и не вјерује у сну да сања стварност
не чита више ријечи исписане у огледалу времена
не осјећа ни тресак стропа урушеног поред себе
још нестварно удише преосталу прашину свога сна
заједно са жохарима шкорпијама кућним змијама
бљештећим звијездама и трулим галаксијама
 
Ко сам ја пита се слијепац загледан у даљину
Ко је онај човјек питају се надолазећи облаци
Свод се надима над нама
шире се образи ноћи
сан нема мјеру
 
Знају то и ноћ и човјек који хрче
 
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 22.
 
 
Tudja ezt az éj is és a horkoló ember is
 
Az éj a nap szilánkjai gyűjti
álmunkban szilánkot szilánk után gyújtunk
a lángok benső éjünk mélyén
fékeveszetten terjednek
és leghűségesebb részünket égeti
 
Míg jelekből álló tákolmányunk ég
félünk a kimondott szavaktól
azok bennünket soha többé nem találnak meg
mint ahogy az átélt élményekből és képzeletből
alkotott kedves mitológiai alakok sem
 
De csak egy lépéssel tovább ágyad
szobád mellett a város fekete fekhelyén
egy agyonhajszolt ember horkol
és nem érzi hogy tollpárnája lángokban áll
és a szomszéd szobából a hangokat meg
az elvakultak kórusát a focipályáról nem hallja
 
Ő aki életjeleket szinte nem ad
és nem hisz az álomban hogy álma valóság
az idő tükrében írt szavakat nem olvassa
a maga mellett beomlott mennyezet robaját nem hallja
álma maradék porát meg a svábbogarakkal skorpiókkal
házi kígyókkal csillogó csillagokkal és rothadt
tejútrendszerekkel együtt látszólagosan szívja magába
 
Ki vagyok kérdi a messzeségbe néző vak ember
Ki az az ember kérdik a tornyosuló felhők
Felettünk az égbolt duzzad
az éj képei terjednek
az álom határtalan
 
Tudja ezt az éj is és a horkoló ember is
 
Fordította: Fehér Illés