Valentina Novković Кад умине – Mikor eltávozik

 

Valentina Novković Beograd, 16. 05. 1973. – 

Кад умине   Не једном, восак је моје дланове палио, тамјаном сам ближње призивала. У јутрима где се кантар поштењу церекао, лаж  се плаштом покривала. Плаштом од бездана непопуњивих.   И пад лепоту има. Кад се усправиш.   Не једном, наоко целовитој, крцкало је у мени преосталих костију, невидне сам вране осмехом растеривала, други да крваве кораке не опазе.   И крик памти радост појања. Кад утихне.   Не једном преци су ме с обале враћали, новчиће сам у реку бацила, чамац се опасно љуљао без весала и лађара; пијавице се из воде грохотом смејаху.   И бол има мати осмехнуту. Кад умине.

Mikor eltávozik   Tenyeremet a viasz nem egyszer égette, felebarátaimat tömjénnel idéztem. Reggelenként, mikor a mérleg kinevette a tisztességet, a hazugság magát palásttal takarta. A feneketlen mélység palástjával.   Az esésnek is meg van a maga szépsége. Mikor felállsz.   Nem egyszer, bennem, a látszólag egészben, ropogtak a megmaradt csontok, a rút varjakat mosollyal riasztottam, hogy a véres lépteket mások ne lássák.   A sikoly is jegyzi az egyházi ének örömét. Mikor elcsendesedik.   Őseim a partról nem egyszer térítettek vissza, a folyóba érmeket dobáltam, a csónak evező és kormányos nélkül veszélyesen imbolygott; a vízben piócák röhögtek.   A kínnak is van mosolygós anyja. Mikor eltávozik.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Валентина Новковић: Небогледни пев АСоглас д.о.о. Зворник, 2022. стр. 9.