Miladin Berić Патина – Patina

Miladin Berić Banja Luka, 1962. –

Патина
 
Откад је све постало игра
ријетки су они који успију
да закораче у сан.
 
Понекад...
 
Понекад је потребно тако мало боје да се освијетле
заборављена саништа која у нама плешу свој танго.
Мало колорита и један поглед
који ће извући из сна меланхолију
по којој је ко зна кад пала патина
и ...
 
И неколико мајсторских потеза руком у којој умјесто магичне
крпе игра сновиђење.
 
То играње, додуше, тек кад осване у одсањаном
добија неку другу димензију,
димензију коју само има призма
одавно несвјесна свих својих преламања,
односно свега онога што ће једном пробудити
у неком недреманом оку...
 
То је тај траг или, боље рећи, пут
који почиње у неком раму
и у њему истом завршава чинећи круг...
 
Оно између, што само ријетки пронађу,
има своја неомеђена пространства
у којима се смјењују прољећа и јесени, зиме и љета...
платна и платна из којих израњају зидови
кроз које се провиди слобода...
 
На крају...
 
На крају увијек треба пронаћи нека врата
јер она увијек и постоје...
и...
 
И то без обзира колико далеко
и дубоко залутали...
 
Izvor: Миладин Берић: Aтлaнтида, Бecjeдa Бања Лука 2017. cтр. 16-17.
 
 
Patina
 
Amióta minden csak játék,
keveseknek sikerült
az álomba lépni.
 
Olykor...
 
Olykor oly kevés szín kell ahhoz, hogy a bennünk
vakon táncot járó elfeledett életteret megvilágítsuk.
Némi kolorit és egy tekintet,
mely képes a patinával ki tudja mikor bevont
búbánatot álmából elővarázsolni
meg...
 
Meg azt a néhány mesteri kézmozdulatot, melyben varázskendő helyett
látomás táncol.
 
Igaz, ez a tánc, csak ha a megálmodott képben ébred
kap más dimenziót,
dimenziót, mellyel egyedül a fénytörő képességét
nem is sejtő prizma rendelkezik,
azaz minden olyan, ami majdan egy
nem szendergő szemben ébred...
 
Ez az a holmi keretben kezdődő,
egyúttal kört képezve be is fejeződő
nyom, illetve út...
 
Az a köztes valami, amit csak a kiválasztottak találnak meg,
határtalan térrel rendelkezik,
benne tavaszok és őszök, nyarak és telek váltakoznak...
vásznak és vásznak, melyekből a szabadságot látható
falak törnek a felszínre...
 
Végül...
 
Végül is meg kell találni egy ajtót,
mert létezik...
igen...
 
Attól függetlenül, milyen messzire,
ismeretlenbe tévedtünk...
 
Fordította: Fehér Illés