V. P. Септембарска лоза – Szeptemberi hajtások

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Септембарска лоза
 
1
 
Ма колико то било невероватно,
стајао сам крајем септембра
крај високог зида и додиривао листове бршљана.
Изгледало је да ће почети киша,
нисам се обазирао на сигнал с мобилног,
некога-ко-је-звао-ко-зна-од-где.
Прешао сам прстима неколико пута по лози
бршљана на којој се вертикално низало лишће,
и свестан патетичности поступка,
издахнуо бих и удахнуо,
за чудо.
 
Шта је стотину година?
Ништа.
Али за стотину година
овај мутави, лепи бршљан живеће,
у ко зна којој инкарнацији,
а од мене неће бити ни прашне мрвице.
 
2
 
И тако дође тренутак кад ти се смрт
чини врло блиском,
блиском колико и све погрешне одлуке
које си доносио у животу.
Неутешно је једина реч
која ме на тренутак утеши, па и она утрне,
да већи буде јад.
Требало би седети сатима и пиљити у зид
обрастао бршљеном,
мислећи како си угасио једну
породичну лозу, из чисте глупости
и конформизма.
Или отићи до неке мирне воде,
и поново ћутати све док те ћутање
не заболи.
 
3
 
Почетак јесени и доба киша
добра је прилика да се мисли о
пролазности.
Замишљајући мајушну црну кућу
и у њој једно једино зрнце мака
на поду, могу да осетим сувишност
властитог живота. То зрнце...
Све то страћено време, у туђе судбине,
и уређене фрагменте голог језика.
А када бих опет могао да ћутим од почетка,
вероватно бих заборавио све ово искуство
и поново говорио, писао, говорио, писао,
док ме мозак не заболи.
 
4
 
Запањујуће је да постоји шума, стара шума
јасенова, врба и брестова, са лозјем павити,
ту и тамо, дуж стабаоних вертикала.
И суве семенке, што шуште бесмислено,
на неуком дивљем ветру.
И ту у шуми, чудо малог живог језера...
Па онда, у њему рибе и мрмољци, и жабе и змије,
завучене у муљ приобаља.
Запањујућа је плаветна варница водомара,
који цвркне ниско над водом,
и чудесна је, не мање,
сува лагуна у којој светлуцају
мртве шкољке и пужеви.
Црне, влажне гране,
грак вране, свели коров, у прикрајку погледа.
 
Нека врста лудила, дигне ме и баци
под облачни свод, и онда се сурвам ту доле, на обалу,
неспособан да кажем ишта о тромом животу,
који влада простором, не мање моћан од саме смрти. 
 
Izvor: Vasa Pavković: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 51-53. 
 
Szeptemberi hajtások
 
1
 
Bármily hihetetlen is,
szeptember végén egy magas fal mellett
álltam és a borostyán leveleit simogattam.
Úgy tűnt, elered az eső,
a mobiltelefon jelzését nem vettem figyelembe,
valakit-aki-hívott-ki-tudja-honnan.
Ujjaimmal néhányszor megérintettem a borostyán
hajtásán merőlegesen sorakozó leveleket,
és a tett fellengzősségének tudatában
mélyen lélegeztem,
csodák csodájára.
 
Mi is a száz év?
Semmi.
De száz év múlva
ez a szép, néma borostyán,
ki tudja milyen formában még él,
belőlem viszont porszemek se maradnak.
 
2
 
És így eljön az a pillanat, amikor úgy tűnik,
a halál közel áll hozzád,
annyira közel, mint az életedben hozott
téves döntések.
A vigasztalan az egyetlen szó
amely egy pillanatra megvigasztal, majd az is elhal,
hogy a bánatot tetőzze.
Órákon keresztül kellene a borostyánnal benőtt
fal előtt ülni és bámulni,
arra gondolva, egyszerű nemtörődömségből,
megalkuvásból
egy ágat a családfából hogyan semmisítettünk meg.
Vagy a csendes vízhez menni
és ismét addig hallgatni, míg a hallgatás
el nem kezd hasogatni.
 
3
 
Az ősz kezdete, az esős időszak
jó alkalom arra, hogy a mulandóságra
gondoljunk.
Kicsiny fekete ház padlóján
egyetlen mákszemet elképzelve,
képes vagyok érzékelni, életem mennyire
céltalan. Az az egy szem…
Idegen sorsokba, a nyelv rendszerezett
részleteibe fektetett elherdált idő.
De ha kezdettől fogva ismét hallgatnák,
valószínű minden eddigi tapasztalatot feledve
megint csak beszélnék, írnák, beszélnék, írnák,
míg bele nem szédülnék.
 
4
 
Megdöbbentő, hogy az erdőkben, az öreg
kőris, fűz és szil erdőkben vannak itt-ott
iszalaggal merőlegesen benőtt fatörzsek.
És a goromba vad szélben
értelmetlenül susogó száraz magok.
És az erőben még itt az élő tó csodája…
Benne halak és gőték, a partszéli iszapba
húzódott békák és kígyók.
Megdöbbentő a víz felett magasan csivitelő
jégmadár kékes szikrája,
nem kevésbé csodálatos
a száraz lagúna is, melyben
élettelen kagylók és csigák csillognak.
Félreeső helyen
fekete, nyirkos ágak, varjúkárogás, aszott kóró.
 
Önkívület ez, felemel, a felhőtakaró alá dob,
majd ide le, a partra zuhanok és a térben uralkodó
lomha életről, a halálnál sem kisebb hatalomról,
képtelen vagyok bármit is mondani.
 
Fordította: Fehér Illés