Vladimir B. Perić 33. etida – 33. etűd

 

Vladimir B. Perić Šabac 1976. –

33. etida   Путујемо на отвореном ја и моје мало женско биће са размаком од тридесет година. Белина навејава флажолете и обара у сан. Подлога књиге настаје попут покорице леда. Мисли нарастају слично мицелијуму и шире се као елефантијазис. Ухо ми прелама дечије речи као и кубистичко око фрагменте периферног вида. Пахуље су ћелије, затвор у овом пространству сапетог сећања.             ‒ У Сабац?             ‒ Да душо, у Шабац.             Зимска бајка. Топло је. Мирише бели чаршаф као снег. Полифонија божићних укуса у игри светлости свећа и меких прстију. Тихо је, мрак је. Textland зове. Време се згушњава. Окице траже очи.  Срца се беху зажелела сплета, а мисао да уплиће реч у реч.             ‒ Да писес сад?             ‒ Да пишем (… (не, нЕ! Не!! НЕ!!!) …) мила, сунце моје, слушај ово! (...)             Лагано пловимо дечијом музиком са тешким осмехом (и дозом гриже савести).

33. etűd   Én és kicsi női lényem harminc év korkülönbséggel a nyílt úton haladunk. Fehérség borul a furulyákra és álomba ringat. A könyv alapja jégkéregként keletkezik. A gondolatok micéliumhoz hasonlóan nőnek, gigantizmusként terjeszkednek. Fülem gyerekszavakkal küszködik, akár a kubista szem a külső lát-mező részeivel. A pihék sejtek, börtön, ebben az emlékezetbe zárt térségben.             ‒ Szabacra?             ‒ Nem, kicsim, Sabacra.                          Téli mese. Meleg van. A fehér lepedő hóillatú. A gyertyafények és a puha ujjak játékában a karácsonyi ízlések sokadalma. Csend van, sötétség. Szövegország szólít. Egyre sűrűbb az idő. A szemecskék szemeket keresnek. A szívek összefonódásra vágynak, a gondolat meg a szavakat irányítja.             ‒ Most ijkálni akarsz?             ‒ Írni (…(nem, neM! Nem!! NEM!!!) …) kicsim, napsugaram, ezt hallgasd! (…)             Gyerek zenével, súlyos mosollyal (és részben lelkiismeret furdalással) lebegünk.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Владимир Б. Перић: Етиде оп. 4, УК „Кораци” Крагујевац, 2021.