Vasa Pavković С вилама к очима – Vasvillával a szem felé

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

С вилама к очима                (Сећање на Славонију)   Краве личе на чунове ... Трава топло мирише... Кад се заврши хитри летњи пљусак, појављује се дуга, без бриге.   У рибњаку, у том далеком свету, живе лињаци и језови...   Био сам матурант, у то доба.   А мирис сена, господе, а тек мирис сена!   – Помириши, рекао би мој ујак, – покој му души! – помириши и запамти! – и вилама би ми приносио навиљак.   – Кад дођу виле к очима! зачуо сам мајчин глас који је најављивао будуће време (ово садашње и сва будућа...).

Vasvillával a szem felé                              (Szlavóniára emlékezve)   A tehenek csónakokra hasonlítanak… Meleg fűillat… A hirtelen jött nyári zápor után megjelenik a szivárvány, mindig.   A halastóban, ebben a távoli világban compók és domolykók élnek…   Akkor érettségi előtt álltam.   És a szénaillat, istenem, az a szénaillat!   – Szagold meg, mondaná nagybátyám, – nyugodjon békében! – szagold meg és jegyezd meg! – és vasvillával köteget nyújtana felém.   – Mikor kerül a vasvilla a szem elé! hallatszott anyám hangja, a jövőt idéző (ezt a mait és minden jövőbeli…)   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Васа Павковић: У варљивом животу, КОВ, Вршац, 2012. стр: 28.