Risto Vasilevski Кажа о једној жени – Mese egy asszonyról

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –

Кажа о једној жени   Лежала је нага на ужареном песку удаљена од мноштва гласова с мора и копна листала китњасту књигу   Тело јој је усијавало сунце и мрешкало се на светлости као слап пречисте планинске воде   Набрајао сам имена којима бих је могао дозвати покушавао немушто да зароним у њене мисли упућивао таласне додире њеним најнежнијим местима које не могу да издрже а да се не одају ако их имало дотичу   Она се није бранила али је тајила знаке да јој годи моја близина   Тек пред залазак сунца кад се моја сенка сасвим издужила   и покрила сву њену лепоту окренула се загонетно осмехнула замрешкала другом страном тела   Као да је осетила стисак мојих руку на дојкама полен даха на устима да би се охладила од њих загазила је у позну воду запловила ка пучини   Оданде је стизао само ромор воде и запљускивао читаво моје биће

Mese egy asszonyról   Meztelenül feküdt a forró homokon messze a tengerről és a szárazföldről jövő hangoktól tarka könyvet lapozott   Napsugarakkal takart teste a fényben tiszta vízesésként hullámzott.   Neveket soroltam melyekkel szólíthatnám gondolataiba némán próbáltam merülni leggyengédebb testrészeire amelyek a kísértésnek ha egyáltalán létezik képtelek ellenállni érintés-hullámokat küldtem   Nem védekezett de titkolta hogy közellétemet elfogadja   Csak napnyugtakor mikor árnyékom egészen megnyúlva   szépségét betakarta fordult meg titokzatosan elmosolyodott teste másik felével mozdult   Mintha mellén tenyerem érintését ajkán a virágpor leheletét érezte volna hogy ezektől megszabaduljon a már hűvös vízbe gázolt a nyílt tenger felé úszott   Onnan mindössze vízmoraj érkezett és egész lényemet csapdosta   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor