|
8.
етида
Шећерни прах по салашњацима, алева
по облогама, иње на гранама; санкамо се низ снове. Рујни покрети и болна
отицања ‒ од уха до браде до уха; спуштамо се у коритима језе. Зли северац
реже Мачвом.
Мирис је жалости а болне виоле су
у уху. Голицаво је бити срећан у неподношљивим сећањима. Снег од метар и по,
мноштво гараве деце на утабаном снегу ‒ приград је, саобраћаја нема. Ову
зимску симфонију неко треба да прибележи, да укомпонује. Сада могу само да
вежбам, да правим концепте, студије, етиде (још мало, стрпи се, још мало...).
Итака, Даблин, Шабац… Ветар нас
носи од куће до куће, од стана до стана, од белих до Цигана и назад. Сви ми
имамо своје успомене, које пригрљујемо а клизе нам низ прсте. Сви ми имамо
своју Алхамбру и речи при језику али не и на њему ‒ а тешко је писати о
нечему чега више нема јер носталгија је клизав терен. Остају нам крива
огледала и цветне маглине.
|
8. etűd
Porcukor a parasztokon, piros paprika a burkolatokon,
dér az ágakon; álmainkon szánkázunk. Vehemens mozdulatok, fájdalmas duzzadások
– fültől a szakállig a fülig; az iszony medrében ereszkedünk. Mácsvát a
gonosz északi szél uralja.
Gyászillat, a fülben meg fájdalmas viola. Az
elviselhetetlen emlékekben bizsergő boldognak lenni. Másfél méteres hó, a
letaposott hóban fekete gyereksereg –
külváros, forgalom nincs.
Ezt a téli szimfóniát valakinek le kell jegyezni, létre kell hozni. Most csak
gyakorolni tudok, holmi jegyzeteket, értekezéseket, etűdöket tudok készíteni
(még egy kicsit, légy türelmes, még egy kicsit…)
Ithaca, Dublin, Sabác…A szél házról házra, lakástól
lakásig, a fehérektől a cigányokig és vissza, visz bennünket. Emléke
mindenkinek van, magunkhoz öleljük, de ujjainkon keresztül csúsznak.
Mindenkinek meg van a maga Alhambrája, nyelve tövében, de nem nyelvén a szó –
nehéz arról írni, ami többé nincs, mert a nosztalgia sikamlós terep. Maradnak
a görbe tükrök és a virágos ködök.
Fordította: Fehér Illés
|
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése