Nevena Milosavljević Нисам ти рекла – Nem mondtam el

 

Nevena Milosavljević Novi Pazar 13. april 1990. – 

Нисам ти рекла   Нисам ти рекла све, Да име је моје верност, Да свака ми је песма недореченост…   Ни да су у мом срцу камене сфере, Које ће надживети све небодере, Које једним трептајем ствараш.   Нисам ти рекла све, Јер си далеко од мог вида, У зени ми је око Сахаре, изгубљена Атлантида.   И на престолу усана исклијали слад, Чело ми је планина Рораима, А слапови косе Вечни пламени водопад.   Нисам ти рекла све, Сузе су моја истина, У језеро просута златна прашина;   Из којег изрони твоја сунце-кожа И зарумени платно изгубљено у вечностима, Кад тихо признам сан о једним прстима.

Nem mondtam el   Nem mondtam el mindent, Hűség a nevem, Befejezetlen minden költeményem…   Azt sem, szívemben kőgömbök vannak, Túlélik az egyetlen pillantásoddal Alkotott felhőkarcolókat.   Nem mondtam el mindent, Mert messze vagy, elérhetetlen, Szememben az elsüllyedt Atlantisz, a Szahara.   És ajkam trónján a gyökeret vert kéj, Homlokom Roraima csúcsa, Hajam zuhataga meg Örökös lobogó vízesés.   Nem mondtam el mindent, Igazságom a könnycseppek, Tóba szórt arany porszemek;   Napsugár-bőröd onnan kerül a felszínre És elpirul a végtelenségben elveszett vászon, Mikor bevallom az egyetlen ujjról való álmom.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Невена Милосављевић – Поезија са извора – Суштина поетике (knjizevnicasopis.com)