Risto Vasilevski Кажа о Симониди – Mese Szimoniszról

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –

Кажа о Симониди1   За њено рођење држане су молитве, пред иконама дванаест апостола гореле су свеће, да би јој последња, најтрајнија, она пред иконом апостола Симона, илити светога Петра, одредила име.   Тако се тада чинило.   Избачена из дечје безбрижности, из гнезда у коме се једина оглашавала женским гласом, прешла је у пету брачну краљеву постељу да крвљу своје невиности плати мир између српског Двора и свог оца – цара Земље у тражењу одбране.   Тако се тада морало.   Обешћашћена девојчица, више господарица него супруга, без светородног плода иза себе, постала је заштитница лажних пророка и трбухозбораца, потом се огрнула монашком ризом да заметне земаљске трагове и учини их помало светим.   Тако се тада избављивало.   Њена лепота обележила је живот, из живота је прешла на фреску, са фреске се винула на небо, да би као небеско тело – скамењено срце – кружила васионом, вечито зрачила, својом злом судбином уносила страх у друге.   Тако се тада трајало.   Слепило је дошло касније: кад је видела мрак   у коме се била изгубила, кад јој је неки некрст на зиду, мртвој, ископао очи!   1 Ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и пета супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина. Након склапања мира између српског краља Милутина и византијског цара Андроника II 1299, Андроник је понудио Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између две државе. Симонида је била позната по својој лепоти, њена фреска у манастиру Грачаница је једна од највреднијих фресака српског средњовековног сликарства. Фреска је делимично упропашћена, па тако на слици Симонида нема очи.

Mese Szimoniszról1   Születésekor külön imádkoztak, a tizenkét apostol ikonja előtt gyertyák égtek, hogy az utolsó, a legkitartóbb, az a Simon apostol netán szent Péter ikonja előtti, nevét meghatározza.   Akkor így tettek.   A gyerekkori gondtalanságból, a női hangon egyedül megszólaló fészekből kiragadva, az ötödik királyi házastársi ágyba került, hogy vérével, ártatlanságával fizesse meg a szerb Kastély és apja között – a császári Ország védelmében kötött békét.   Akkor így kellett.   A szüzességétől megfosztott kislány, inkább uralkodónő mint feleség, maga mögött szent utódot nem hagyva, a hamis próféták és hasbeszélők védelmezője lett, majd szerzetesi csuhát öltött, hogy elrejtve a földi nyomokat azokat valahogyan szentté avassa.   Akkor így szabadultak.   Szépsége az életet ünnepelte, az életből freskóra költözött, a freskóról a mennybe, hogy mint mennyei test – kővé vált szív – az éterben kerengjen, örökösen közvetítsen, keserves sorsával másokat félelemben tartson.   Akkor így tartott.   A vakság később következett: amikor már a homályt látta,   amelyben elveszett, egy istentagadó a falon, a halott szemét kivájta!   1Szimonisz II. (Palaiologosz) Andronikosz bizánci császár lánya és II. István Uroš Milutin szerb király ötödik felesége. A Milutin szerb király és II. Andronikosz bizánci császár közötti békeszerződés után, 1299-ben II. Andronikosz bizánci császár, a két állam közötti béke és barátság biztonsága jeléül kiskorú lánya kezét felajánlotta Milutin királynak. Szimonisz ismert volt szépségéről, a Gračanica-i kolostorban lévő freskója a középkori szerb festészet egyik legérétkesebb freskója. A freskó sérült, Szimonisznak nincs szeme, valaki kivájta.   Fordította: Fehér Illés

Uzvor: autor