Milan Orlić Pančevo 15.
novembar 1962. –
Море,
пре него запловимо
Ако се родиш,
икада: икада родиш: са душом
морнара, правог
морнара. И твој
живот, онако успут, таласи
и струје подводне,
воде подземне,
хирови случаја, невидљиви
или непријатељства
мрачна а скривена,
не нанесу: у залив уклетих
чији те усуд: дави:
немилосрдно, док те
коначно: не удави. Или те,
као барку, не
насучу:
бродоломнo: у неку
од рајских лагуна, у којима
заборавиш на све:
осим на задовољства.
Или не завршиш у некој
од елегија,
ироничних
пустоострвских,
негде на крају свих крајева
замисливог света.
Где цвета једино
сета. Можда те јутра једног,
злаћаног, чувствена
мисао пробуди. И од
тада, почне да тиња, та
бесаница: у теби,
као
на хоризонту,
никада: никоме зорњача згасла.
То осећање,
океанско,
које јесте исто што
и јувелирница, а брод сваки:
драгуљ: Фабержеово
јаје: изненађењима,
чудима осликано, од којих
дах застаје. На
палуби
брода, у потпалубљу
или на ужету сидреном,
можеш да нађеш,
увек,
а да ни не наслутиш
откуда се, баш ту, одједном,
медаљон створио,
тај,
од успомена старији,
првих: из детињства. Или да
откријеш
неочекивано,
кочију чији те
сребрни точкови одвозе, када и куда
пожелиш, ако
храбрости
само, довољно,
смогнеш: да пожелиш. Или пупољак
да ти замирише,
мирисом
којим, ако се усудиш
да га у ревер заденеш, опчињен
остајеш. И од којег
живиш и
дишеш, читав живот.
Или да схватиш да малено срце,
само твоје, за тебе
искључиво створено,
по мери за којом си, одувек,
жудео: срце мајушно
које
довека, куца, једино
за тебе. И читаоца ове песме.
Izvor: Милан Орлић: Из бродског
дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр.13-14.
A tenger, vitorlabontás előtt
Ha születsz, valaha is: valaha születsz:
tengerészlélekkel,
valóságossal. És életedet, csak úgy, a hullámok
és a vízalatti áramlatok,
felszín-alatti vizek, a véletlen kénye-kedve, a
láthatatlan
vagy a rejtett
sötét ellenségességek nem visznek: az átkozottak öblébe
melynek sorsa: fojtogat:
kegyetlenül: míg végül: meg nem fojt. Vagy, bárkaként,
zátonyra nem dob:
hajótörés: a menny egyik lagúnájában, ahol
mindent feledsz:
az élvezeteken kívül. Vagy holmi, ironikus pusztaszigetről
szóló elégiában
találod magad, valahol az elképzelhető világ
egy eldugott sarkában.
Ahol egyedül a bánat virágzik. Esetleg egy aranyveretes
reggel ábrándkergető
gondolat felébreszt. És attól kezdve vibrál az
az álmatlanság: benned akár
a láthatáron, sohasem: huny ki az esthajnalcsillag.
Ez az óceáni érzés
ami egyúttal ékszerbolt is, mindennapi hajó:
drágakő: Fabergé-
tojás: meglepetésekkel, csodákkal festett, melyektől
eláll a lélegzet. A hajó
fedélzetén, a hajótestben vagy a horgonykötélen
mindig rábukkanhatsz,
a nélkül, hogy sejtenéd, honnan, az érme egyszerre csak
pont ott termett, az,
amelyik az első emlékeknél öregebb: a gyerekkori. Vagy
váratlanul felfedezed,
a kocsit, melynek ezüst kerekei elvisznek, akkor és oda,
ahová akarod, ha
elegendő bátorság van ahhoz: hogy megkívánd. Vagy a bimbó,
az illatos, olyan illatot
terjesszen, melytől, ha hajtókádra mered tűzni, megigézett
maradsz. Abból élsz,
lélegzel, egész életeden keresztül. Vagy felfogod, hogy
a kis szív, a tiéd,
a csakis részedre, az általad megálmodott méretre
teremtett: az a kis szív
mindörökre egyedül érted dobog. És e vers olvasójáért.
Fordította: Fehér Illés
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése