Böngészde - Pabirčalište - Gleaner

2024. január 10., szerda

Milan Orlić: Море, пре него запловимо – A tenger, vitorlabontás előtt

 

Milan Orlić Pančevo 15. novembar 1962. – 

                                                                                                                                                                                                                                                                                   Море, пре него запловимо
 
Ако се родиш, икада: икада родиш: са душом
морнара, правог
морнара. И твој живот, онако успут, таласи
и струје подводне,
воде подземне, хирови случаја, невидљиви
или непријатељства
мрачна а скривена, не нанесу: у залив уклетих
чији те усуд: дави:
немилосрдно, док те коначно: не удави. Или те,
као барку, не насучу:
бродоломнo: у неку од рајских лагуна, у којима
заборавиш на све:
осим на задовољства. Или не завршиш у некој
од елегија, ироничних
пустоострвских, негде на крају свих крајева
замисливог света.
Где цвета једино сета. Можда те јутра једног,
злаћаног, чувствена
мисао пробуди. И од тада, почне да тиња, та
бесаница: у теби, као
на хоризонту, никада: никоме зорњача згасла.
То осећање, океанско,
које јесте исто што и јувелирница, а брод сваки:
драгуљ: Фабержеово
јаје: изненађењима, чудима осликано, од којих
дах застаје. На палуби
брода, у потпалубљу или на ужету сидреном,
можеш да нађеш, увек,
а да ни не наслутиш откуда се, баш ту, одједном,
медаљон створио, тај,
од успомена старији, првих: из детињства. Или да
откријеш неочекивано,
кочију чији те сребрни точкови одвозе, када и куда
пожелиш, ако храбрости
само, довољно, смогнеш: да пожелиш. Или пупољак
да ти замирише, мирисом
којим, ако се усудиш да га у ревер заденеш, опчињен
остајеш. И од којег живиш и
дишеш, читав живот. Или да схватиш да малено срце,
само твоје, за тебе
искључиво створено, по мери за којом си, одувек,
жудео: срце мајушно које
довека, куца, једино за тебе. И читаоца ове песме.
 
Izvor: Милан Орлић: Из бродског дневника, Мали Немо Панчево, Градска Библиотека Вршац, 2021. стр.13-14.
 
 
A tenger, vitorlabontás előtt
 
Ha születsz, valaha is: valaha születsz:
tengerészlélekkel,
valóságossal. És életedet, csak úgy, a hullámok
és a vízalatti áramlatok,
felszín-alatti vizek, a véletlen kénye-kedve, a láthatatlan
vagy a rejtett
sötét ellenségességek nem visznek: az átkozottak öblébe
melynek sorsa: fojtogat:
kegyetlenül: míg végül: meg nem fojt. Vagy, bárkaként,
zátonyra nem dob:
hajótörés: a menny egyik lagúnájában, ahol
mindent feledsz:
az élvezeteken kívül. Vagy holmi, ironikus pusztaszigetről
szóló elégiában
találod magad, valahol az elképzelhető világ
egy eldugott sarkában.
Ahol egyedül a bánat virágzik. Esetleg egy aranyveretes
reggel ábrándkergető
gondolat felébreszt. És attól kezdve vibrál az
az álmatlanság: benned akár
a láthatáron, sohasem: huny ki az esthajnalcsillag.
Ez az óceáni érzés
ami egyúttal ékszerbolt is, mindennapi hajó:
drágakő: Fabergé-
tojás: meglepetésekkel, csodákkal festett, melyektől
eláll a lélegzet. A hajó
fedélzetén, a hajótestben vagy a horgonykötélen
mindig rábukkanhatsz,
a nélkül, hogy sejtenéd, honnan, az érme egyszerre csak
pont ott termett, az,
amelyik az első emlékeknél öregebb: a gyerekkori. Vagy
váratlanul felfedezed,
a kocsit, melynek ezüst kerekei elvisznek, akkor és oda,
ahová akarod, ha
elegendő bátorság van ahhoz: hogy megkívánd. Vagy a bimbó,
az illatos, olyan illatot
terjesszen, melytől, ha hajtókádra mered tűzni, megigézett
maradsz. Abból élsz,
lélegzel, egész életeden keresztül. Vagy felfogod, hogy
a kis szív, a tiéd,
a csakis részedre, az általad megálmodott méretre
teremtett: az a kis szív
mindörökre egyedül érted dobog. És e vers olvasójáért.
 
Fordította: Fehér Illés


Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése