Predrag Bjelošević: Некад и сад – Egykor és most

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. – 

Некад и сад   одрастао сам у граду БЛ покрај ријеке могао је то бити било који град па да себи данас поставим исто питање   трчао сам обалама обраслим високом травом и дебелим квргавим коријењем топола скривао се са дјечацима на зидинама тврђаве али ријетко смо виђали змије отровнице плашили смо их се само из прича и оне саме као да су се склањале од нас   данас када сам са сином ишао у шетњу тим истим обалама тим истим зидинама умјесто густе траве уздигнуте у сноповима играле су се змије испод квргавог коријења дахтали су троми смукови са зидина тврђаве реповима су махале као заставе побједника   сваки сам час изражавао очинску бригу – чувај се испред – погледај поред нас – види оно горе   наједном је син застао да ли су ове змије постојале и онда кад си ти био дјечак   јато кричавих косова истога трена прекрило је небо као да ће киша – рекох морамо пожурити   90.

Egykor és most   folyó mellett BL városban nőttem fel bármelyik város is lehetett volna magamnak ugyanazt a kérdést tenném fel   magas fűvel benőtt a nyárfa vastag csomós gyökerével teli parton szaladgáltam a gyerekekkel a várfalak közt bújócskáztunk de mérges kígyót ritkán láttunk tőlük csak a mesékből féltünk és előlünk mintha ők maguk is elhúzódtak volna   ma mikor fiammal sétára indultam ugyanazon a parton ugyanazon várfalak között a magas kévékbe nőtt fű helyett a csomós gyökerek közt kígyók játszadoztak a várfalakon esetlen siklók remegtek farkukat győztes zászlókként lengették   lépten-nyomon az apai aggodalom szólt belőlem – vigyázz hová lépsz – nézz körül – látod azt ott fenn   fiam egyszerre csak megállt ezek a kígyók akkor is léteztek mikor te gyerek voltál   abban a pillanatban az eget fekete rigó-sereg lepte el mintha hamarosan esne – mondtam sietnünk kell 90.1   11990 – akkor már érezni lehetett, a Délszláv háború nem kerülhető el.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor