Vasa Pavković Крадом, испод ока – Suttyomban

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Крадом, испод ока   1. Сећам се како смо се смејали изнад чашица шљивовице.   Сећам се како нас је твој муж крадом погледавао испод ока.   Примећивала си то колико и ја, али ничим ниси показивала.   Осим тим смехом, који нас је баш то више на смех подстицао.   2.  Љубав сасвим сувишна у позним годинама. Непотребна. Налик на рђаво корито напуштеног брода. Налик уопште на неко Корито цеђи. Налик на јато чађавих чавки, кажеш ми, и љубиш ми образ.   3.  Смрзнута, гола, црна врба на обали мртва је, то је наша љубав, мислим. И видим ту врбу, зимски смртолику, и залеђену црну површ прошлости.   Неки дечак се клиза по томе леду. Он са нашом тајном љубављу нема везе.   4.  Нисам те познавао, кажем. Ни ја тебе нисам познавала.   Нисам могао ни да помислим... Ни ја нисам могла да помислим...   Живот као клопка мртве шкољке... Празан оклоп корњаче, додајеш.   Страшно. Страшно изговорено са врло дугим, дугим, ветровитим ш.   5. Када се умори светло, зидови дишу, и баштице су пуне луковица голубијег зумбула.   Знам да је незамисливо да смо заклали зечића, нашег белог идола, али није то најгоре што ће нам се десити. Свака луковица те сећа на Латинску Америку, сваки голуб на Колумбију, сваки заклани зека на самоједе. Нервозна си, не волиш ме више, нервира те светло, нервирају зидови. Могла би да ми прекратиш муке када би жарко пожелела.   6. Волим те, више не могу да изговорим ту бледу секвенцу. Сећам се да сам у последњем реду биоскопа, док смо се грлили, и на каменој огради кеја над реком, успевао да тој секвенци, удахнем свој страсни жиг.   Али како би отприлике рекао класични песник: то је било у другој земљи, а и љубав је мртва.

Suttyomban   1. Emlékszem, egy pohár szilvórium mellett hogyan nevettünk.   Emlékszem, férjed suttyomban hogyan nézett bennünket.   Észrevetted, ahogy én is, de semmivel sem mutattad.   Csak azzal a mosollyal, ami még jobban a nevetésre ösztökélt.   2. Élemedett korban immár minek a szerelem. Szükségtelen. Olyan, mint az elhagyatott, korhadt hajótest. Olyan, mint a kimustrált teknő. Olyan, mint a kormos csókasereg, mondod és arcomat csókolod.   3. Agyonfagyott, meztelen, fekete, halott fűz a parton, ez a mi szerelmünk, gondolom. És látom azt a fűzt, téli, halált-hozó, és a fekete, befagyott múlt felszínét.   Azon a jégen egy gyerek korcsolyázik. Titkos szerelmünkhöz semmi köze.   4. Állítom, nem ismertelek. Én sem ismertelek, így a nő.   Eszem ágában sem volt… Én, a nő sem tudtam elképzelni…   Az élet halott kagyló-kelepce… Hozzáteszed, a teknős üres páncélzata.   Félelmetes. Félelmetes, hosszú, nagyon hosszú, széllelbélelt é-vel kimondva.   5. Mikor elfárad a fény, a falak lélegeznek, és a kertek jácint-hagymákkal vannak tele.   Tudom, elképzelhetetlen, hogy megöltük a nyulat, fehér eszményünket, de nem ez a legrosszabb, ami ránk vár. Minden virághagyma Latin-Amerikára emlékeztet, minden galamb Kolumbiára, minden megölt nyúl a szamojédre. Ideges vagy, többé nem szeretsz, idegesít a fény, idegesítenek a falak. Megkímélhetnél a gyötrődéstől, ha nagyon megkívánnál.   6. Szeretlek, ezt az egyszerű tőmondatot többé nem tudom kimondani. Emlékszem, a mozi utolsó sorában vagyok, míg a folyópart kőkerítésén öleltük egymást, sikerült erre a mondatra szenvedélyes bélyegzőmet lehelni.   De ahogy az örökbecsű költő mondaná: ez valahol, máshol volt, és a szerelem is halott.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: http://www.skd.rs/wp-content/uploads/biblioteka/VasaPavkovicUvarljivomZivotu.pdf