Böngészde - Pabirčalište - Gleaner

2024. június 24., hétfő

Turczi István: Szóma széma – Soma sema

 

Turczi István Tata 1957. október 17. –

Szóma széma1
[Zentai születésű barátom, Verebes György festményei
      alá/elé/mögé]
 
                        „Van egy hely, amelyet
                          neked kell betöltened.”
                                              Platón
 
Egyedül a test
Ahogy a lemenő napban
a színek szertefolynak
kedvére tágul a szem
és telítődik a tekintet
mértéket vesz róla az est
Háttérnek kabócák éneke
félóránként harangzúgás
a langy valóság
elmosódó díszletei
Már félni sem tud
mintha nem rándulna
benne ideg Honnan
honnan is tudhatná
mi jön el éjszaka?
Egy végleges terv részeként
mit hoz rá és főleg miért
a bűnpártoló sötétség?
A test lassan
árnyékká bomlik
és saját medréből kilépve
tévelyeg tovább
Igen és nem között vergődik
Már úton van
hiába mozdulatlan
Úgy érzi: történik
pedig csak: van
Ő a működő remény Korpusza
Ott van ahonnan élő
nem indul sehová
Alatta döngöletlen föld
fölötte a felhők
mint megannyi galambtetem
Már félni sem tud –
hiába tűnik el csak
magából magába távozik
és akár a fárosz
messziről látszik megint
Más amit néz más amit lát
és szem se kell ahhoz
amit felismerni vél
Lassú fehér derengés
Pihen a hát félárbócon a váll
de az ujjak nem felejtenek
végigsétálnak esti kések élein
régi fatörzsek történeteit
gyűjtik balladahalomba
elhagyott partok bozótosát
szaggatják vágják égetik
Hegyek és emeletek lépcsőin
kapaszkodnak egyre
el nem engednék a világért
sem ezt a kezet soha
Álomképekből ragasztott fejbólintás
a homlok rozsdás horgonyokkal teli
összetört kagylók a szemüregben
nem nyílik nem nyílik a száj
hiába várják kéklő reggelek
apró rángások csak a szó helyén
felmondva a szájvonal-szövetség
Kitartóan zuhog a csend
már a kabócák se
A működő remény Korpusza
mondana valamit mégis
valamit mondana igen
Mozdul az összes ujj
pár öltéssel az eget bevarrja
tenyérben élezi a fényt
körömkoppintással jelez
Mióta nincs súly a vállán
emlékeit mosdatja
a szem csarnokvizében
és arra gondol
amit nem érint kéz
amit nem súrol fény
ami nem mondatik ki soha
Mióta nincs rendeltetése
mintha minden kicsit
kicsit könnyebben történne
Mintha nem volna élete halála
se öröme se fájdalma
Mintha a világ
volna egyedül
nem ő
és nem a test
 
1Platón: szóma széma – a test a lélek sírja

Сома сема1
       [Испод, испред, иза
слика мог пријатеља родом из Сенте,
Ђерђа Веребеша]
 
                          „Постоји једно место
                            што ти мораш попунити.”
                                              Платон
 
Само због тела
Док се боје у сутону
разливају
око се по вољи шири
и поглед пуни
меру му вече узима
У позадини песма зрикаваца
сваких пола сата звоњава
јесу нејасне кулисе
млаке стварности
Више се ни бојати не зна
као да су у њему живци
непомични Одакле
одакле би могао знати
током ноћи шта долази?
Као део неког коначног плана
тама што грех подржава
шта и пре свега што ће му донети?
Тело се полако
у сенку претвара
те након што из властитог корита иступи
даље тумара
Између да и не отима се
Већ је на путу
залуд је непокретан
Тако осећа: дешава се
међутим: само постоји
Корпус је делотворне наде
Тамо је одакле
живо биће никуда не полази
Испод њега је не сабијена земља
изнад су облаци
као лешеви голубова
Више се ни бојати не зна –
залуд нестаје само
из себе у себе одлази
и попут фароса
опет је у даљини
Друго је што гледа друго је што види
ни око не треба за то
да препознаје бар тако мисли
Успорено бело свитање
Леђа се одмарају рамена су на пола копља
али прсти не заборављају
на оштрицама вечерњих ножева шетају
доживљаје прастарих дебла
у облику балада гомилају
шикаре напуштених обала
кидају режу подстичу
На степеницама брегова и спратова
залет према горе хватају
ту руку ни за читав свет
никад не би пустили
Сновиђењима слепљено климање главом
чело је зарђалим котвама пун
у очној шупљини сломљене шкољке су
уста не отварају не отварају се
плавкаста јутра залуд их чекају
где су речи биле само су ситни трзаји
савез линија уста је отказан
Тишина упорно пљушти
више ни зрикавци
Корпус наде што је у функцији
ипак би нешто рекао
да нешто би рекао
Сваки прст се помиче
небо са неколико шавова ушива
светлост дланом ужива
ударцем ноктију се јавља
Откад се решио терета рамена
успомене у води
лавиринта ока купа
мисли и на то
што рука не дотиче
што светлост не брише
што се никад не изговара
Откад нема обавезе
као да се све
нешто лакше догађа
Као да нема живота смрти
нити радости нити туге
Као да је
само свет сам
он не
нити тело
 
1Платон: сома сема – тело је тамница душе
 
Превод: Fehér Illés

Forrás: a szerző

Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése