Turczi István: Szóma széma – Soma sema

 

Turczi István Tata 1957. október 17. –

Szóma széma1 [Zentai születésű barátom, Verebes György festményei       alá/elé/mögé]                           „Van egy hely, amelyet                           neked kell betöltened.”                                               Platón   Egyedül a test Ahogy a lemenő napban a színek szertefolynak kedvére tágul a szem és telítődik a tekintet mértéket vesz róla az est Háttérnek kabócák éneke félóránként harangzúgás a langy valóság elmosódó díszletei Már félni sem tud mintha nem rándulna benne ideg Honnan honnan is tudhatná mi jön el éjszaka? Egy végleges terv részeként mit hoz rá és főleg miért a bűnpártoló sötétség? A test lassan árnyékká bomlik és saját medréből kilépve tévelyeg tovább Igen és nem között vergődik Már úton van hiába mozdulatlan Úgy érzi: történik pedig csak: van Ő a működő remény Korpusza Ott van ahonnan élő nem indul sehová Alatta döngöletlen föld fölötte a felhők mint megannyi galambtetem Már félni sem tud – hiába tűnik el csak magából magába távozik és akár a fárosz messziről látszik megint Más amit néz más amit lát és szem se kell ahhoz amit felismerni vél Lassú fehér derengés Pihen a hát félárbócon a váll de az ujjak nem felejtenek végigsétálnak esti kések élein régi fatörzsek történeteit gyűjtik balladahalomba elhagyott partok bozótosát szaggatják vágják égetik Hegyek és emeletek lépcsőin kapaszkodnak egyre el nem engednék a világért sem ezt a kezet soha Álomképekből ragasztott fejbólintás a homlok rozsdás horgonyokkal teli összetört kagylók a szemüregben nem nyílik nem nyílik a száj hiába várják kéklő reggelek apró rángások csak a szó helyén felmondva a szájvonal-szövetség Kitartóan zuhog a csend már a kabócák se A működő remény Korpusza mondana valamit mégis valamit mondana igen Mozdul az összes ujj pár öltéssel az eget bevarrja tenyérben élezi a fényt körömkoppintással jelez Mióta nincs súly a vállán emlékeit mosdatja a szem csarnokvizében és arra gondol amit nem érint kéz amit nem súrol fény ami nem mondatik ki soha Mióta nincs rendeltetése mintha minden kicsit kicsit könnyebben történne Mintha nem volna élete halála se öröme se fájdalma Mintha a világ volna egyedül nem ő és nem a test   1Platón: szóma széma – a test a lélek sírja

Сома сема1        [Испод, испред, иза слика мог пријатеља родом из Сенте, Ђерђа Веребеша]                             „Постоји једно место                             што ти мораш попунити.”                                               Платон   Само због тела Док се боје у сутону разливају око се по вољи шири и поглед пуни меру му вече узима У позадини песма зрикаваца сваких пола сата звоњава јесу нејасне кулисе млаке стварности Више се ни бојати не зна као да су у њему живци непомични Одакле одакле би могао знати током ноћи шта долази? Као део неког коначног плана тама што грех подржава шта и пре свега што ће му донети? Тело се полако у сенку претвара те након што из властитог корита иступи даље тумара Између да и не отима се Већ је на путу залуд је непокретан Тако осећа: дешава се међутим: само постоји Корпус је делотворне наде Тамо је одакле живо биће никуда не полази Испод њега је не сабијена земља изнад су облаци као лешеви голубова Више се ни бојати не зна – залуд нестаје само из себе у себе одлази и попут фароса опет је у даљини Друго је што гледа друго је што види ни око не треба за то да препознаје бар тако мисли Успорено бело свитање Леђа се одмарају рамена су на пола копља али прсти не заборављају на оштрицама вечерњих ножева шетају доживљаје прастарих дебла у облику балада гомилају шикаре напуштених обала кидају режу подстичу На степеницама брегова и спратова залет према горе хватају ту руку ни за читав свет никад не би пустили Сновиђењима слепљено климање главом чело је зарђалим котвама пун у очној шупљини сломљене шкољке су уста не отварају не отварају се плавкаста јутра залуд их чекају где су речи биле само су ситни трзаји савез линија уста је отказан Тишина упорно пљушти више ни зрикавци Корпус наде што је у функцији ипак би нешто рекао да нешто би рекао Сваки прст се помиче небо са неколико шавова ушива светлост дланом ужива ударцем ноктију се јавља Откад се решио терета рамена успомене у води лавиринта ока купа мисли и на то што рука не дотиче што светлост не брише што се никад не изговара Откад нема обавезе као да се све нешто лакше догађа Као да нема живота смрти нити радости нити туге Као да је само свет сам он не нити тело   1Платон: сома сема – тело је тамница душе   Превод: Fehér Illés

Forrás: a szerző