Kajoko Jamasaki Пешчаник, рука – Homokóra, kar

 

Kajoko Jamasaki Kanazava, 14. septembar 1956. – 

Пешчаник, рука   Падамо тихо. Зрна смо песка. Падамо, бледорумени.   Рај и пакао су затворени у стаклену посуду.   Када последње зрно падне, рај остаје празан.   Наш мук, започет у паклу, не занима никог.   Али, када невидљива рука обрне пешчаник, рај и пакао у трену се замене.   Падамо журно, меримо време, заробљено у стаклу, што се слива ка паклу.   Падамо нечујно, зрна смо финог песка.

Homokóra, kar   Zuhanunk. Homokszemcsék vagyunk. Sápadt-kipirulva zuhanunk.   A menny és a pokol üvegházba zárt.   Mikor az utolsó szemcse is kihull, üres marad a menny.   Szótlanságunk, a pokolban kezdett, senkit sem érdekel.   De, ha egy láthatatlan kar a homokórát megfordítja, a menny és a pokol, egy pillanat alatt, helyet cserél.   Sietünk, zuhanunk, a pokolra nyíló üvegházba zártan, időt mérünk.   Zuhanunk, finom homokszemcsék vagyunk.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Кајоко Јамасаки: こどものいる情景 – Призор са децом, Меридијани, Смедеревска песничка јесен, 2023.