Böngészde - Pabirčalište - Gleaner

2024. július 29., hétfő

Željka Avrić Повратак – Visszatérés

 

Željka Avrić Banja Luka 15. novembar 1964. – 

Повратак
 
1.
Када се вратим овдjе
гдjе су ме познавали
 
Постаћу опет Ја
и остаћу заувијек
 
Нећу шетати уснулим градом
пролазити кроз туђе животе
бити лице са заједничке фотографије
Овдје сам била Неко
кога су давно вољели
с ким су се једном растали
 
Друговала са вјетром
сањала даљине
Била полудјела птица
потом пожутјела слика
 
Када се вратим
бићу осушен босиљак
грумен иловаче на ципелама
 
Бићу пјесма коју је пјевала моја мајка
њена десница и њена љута рана
 
Када се вратим овдје
поново ћу наћи себе
и постати цијела
 
Све што сам изгубила
сачекаће ме на крају пута
 
Зарашће резови
разминуће се магле
отворити све капије
 
Дочекаће ме праштањем
 
Дан ће бити ведар
а ја коначно
спокојна
 
2.
Када осване ноћ
посјећују ме пријатељи
 
Као на пиће
свраћају у моју самоћу
здравимо се и присјећамо
 
Из препуних фиока испадају дани
у ћошковима се мријесте успомене
Спотичем се о све што бих да заборавим
 
Тако по сву ноћ разговарам са сјенкама
Зауздавамо смијех и кротимо сузу
 
Зором ми зебу сјећања
даве минула времена
 
Јутро навлачи заборав
као стид поцијепану завјесу 
 
У сусрет сунцу
хитају потрошени дани
и моја погрбљена раменa
 
3.
Из поноћних поткровља
уходи ме носталгија
 
Кроз пушкарнице
призивам небо
 
У предграђу стомака
пропиње се врисак
 
Падају спратови
руше се ограде
 
Сврбе ме кораци
израстају крила
 
Са дана који ће доћи
враћам казаљке сата
 
Окупљам потјеру
у потрази за собом
 
4.
упредам Причу
ни на небу ни на земљи
 
све су ми ближи Безвремени
све рођенији Безимени
 
урањам у Матицу
пуштам коријење
хватам се за Ријеч
 
крик ми се у немушто грло забравио
 
oдметнути од Слова
преметнути у кодове
последњи је час да ме Чујете
 
док ме не изда памћење
и не посрнем у времену
 
не бјежим са Извора
ја се то њему враћам
 
5.
враћам се Кући
 
путујем срцем
храним сновима
 
мјесечарим
и сунчарим
 
корак ми лак
леђа усправна
 
пред сликом Дома
куцам сјећањем
 

Visszatérés
 
1.
Ha ide ahol ismertek
visszatérek
 
Ismét Én leszek
és mindörökre itt maradok
 
Az alvó város utcáin
idegen életeken át nem kószálok
egy arc a közös fényképen nem leszek
Itt Valaki voltam
akit egykor szerettek
akitől egyszer elváltak
 
Széllel barátkoztam
messzeségről álmodoztam
Voltam tébolyodott madár
majd kopott képmás
 
Ha visszatérek
szárított bazsalikom
cipőn maradt vályogrög leszek
 
Anyám dalolta dal
jobbkeze és szívfájdalma leszek
 
Ha visszatérek
ismét magamra találok
egész ember leszek
 
Minden amit veszítettem
az út végén vár
 
Begyógyulnak a sebek
szétoszlik a köd
kinyílnak az ajtók
 
Megbocsátással várnak
 
Derült lesz az ég
és végre én is
megpihenek
 
2.
Barátaim
éjidőben látogatnak
 
Magányomba
egy-egy italra térnek
köszöntjük egymást csevegünk
 
Napok hullanak a tele fiókokból
a sarkokban emlékképek ívnak
Amit feledni akarok abba botlok
 
Éjjelenként árnyakkal beszélgetek
Nevetést fékezünk könnyet szelídítünk
 
Hajnalban emlékeim borzonganak
a múlt fojtogat
 
A reggel a szégyen szakadt függönyeként
a feledést hozza
 
Elvesztegetett napok
és görnyedt hátam siet
a nap felé
 
3.
A sóvárgás az éj
tetőteréből kémlel
 
Az égboltot lőréseken
keresztül szólítom
 
A gyomor tájékán
sikoly fakad
 
Emeletek hullanak
kerítések dőlnek
 
Lépteim viszketnek
szárnyaim nőnek
 
A következő napok
óramutatóit visszahajtom
 
Hogy magamat megleljem
hajtóvadászokat toborzok
 
4.
sem a mennyben sem a földön
folytatom a Mesét
 
egyre közelebb érzem az Időtleneket
a Nevenincseket
 
a Sodrásba merülök
gyökeret eresztek
Szóba kapaszkodok
 
sikolyom torkomon akadt
 
a Betűktől elszakadva
kódokká válva
Halljatok meg végre
 
míg emlékezetem nem csal meg
az időben nem botlok meg
 
a Forrástól nem menekülök
vissza oda térek
 
5.
Hazatérek
 
szívemmel utazok
álmokkal táplálkozok
 
holdfényben napfényben
fürdök
 
léptem könnyű
hátam szálegyenes
 
Otthonom képe előtt
emlékeimmel kopogtatok
 
Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése