Risto Vasilevski
Nakolets, 31. januar 1943. –
|
(О)да
мору
Весни
Ацевској
Море надолази.
Ломи црна огледала,
крхке обале
претвара у дно.
Узбуркана утроба
помера све са свог места,
избацује на површину.
Буди се један посве други свет:
давни утопљеници
не могу да упале светиљке
на потопљеним бродовима;
плутају душе умрлих
који су се свесно
предали фатуму
чим су осетили плиткоћу времена
у коме су живели;
тела растопљена сољу
нагризају очи...
Гласови галебова
парају простор
и поново урањају у море
да утоле глад потомака.
Море се повлачи.
Са собом одвлачи
све што је избацило,
све што смо томе придодали,
чак и несвесни тога.
Све односи на другу страну,
да би сутрадан,
опет, вратило назад,
док се једном
не прекине ланац
који га везује с временом.
(О)да мору
које све стрпљиво подноси
мада својом меморијом
може бити
учитељ и судија у исто време;
његовој једноличности
коју свако види као лепоту
и сваког привлачи као слика
којом се може наставити живот.
|
Óda a tengerhez
Vesna Acevskához
Árad a tenger.
Töri a fekete tükröket,
a gyenge partokat
a mélybe taszítja.
A felkorbácsolt mélység
helyéről mindent elmozdít,
felszínre dob.
Más világ ébred:
az elsüllyesztett hajókban
a valamikor megfulladtak
a lámpákat nem tudják meggyújtani;
a vízfelszínen halott
lelkek lebegnek,
azoké, akik, megérezve az
idő
sekélyességét, melyben
éltek,
a végzetnek
tudatosan adták át magukat;
a szemeket
só-mart testek marják…
A teret sirály-rikoltások
hasogatják,
és ismét a tengerbe merülnek,
hogy az utódok éhségét
csillapítsák.
Visszahúzódik a tenger.
Magával vonszol
mindent, amit kidobott,
mindent, amit hozzáadtunk,
még ha öntudatlanul is.
Mindent a másik oldalra
visz,
hogy másnap
ismét visszadobja,
mindaddig, míg egyszer
el nem szakad az a lánc,
mely az idővel összeköti.
Óda a tengerhez,
a türelmesen mindent eltűrőhöz,
bár emlékezetével
képes egyszerre
tanító és ítélőbíró is
lenni;
a mindenki által csodált,
mindenkit vonzó
egyhangúságával
az életet lehet folytatni.
Fordította: Fehér Illés
|
Izvor: autor
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése