Živko Nikolić Утеха – Vigasz

 

Živko Nikolić Koprivnica kod Zaječara 13. 11. 1958. –

Утеха
 
Гледам како доносе сено,
навиљак сламе, раж и грање спарушено,
гледам како то помно слажу око мојих глежњева,
а видим и оне што балване ваљају,
и оне што смолом натапају лучеве.
Не видим само ко приноси вечни пламен,
али нека, не треба мени његов лик,
јер за који трен пламен и ја ћемо да будемо једно.
Заједно ивице и рубове да освајамо,
заједно да продиремо у поре најсистније,
у зрнца ту случајно приспела.
Над понором нагнути,
ми ћемо васељену да обасјамо,
пламен и ја, и тај који је пламен принео.
А после ћу фијук ветра да будем,
после ћу с речним таласима да жуборим.
Ја се стално из једног у други облик
пресељавам,
али ме сада, баш овог трена,
радује чудесна топлина која ми се приближава.
Она је моја највећа утеха.
 
18.9.2012-8.2.2014. Београд
 
Izvor: Живко Николић: Обећање, Свети Сава Књижевно друштво, Београд, 2014. стр. 54.
 
 
Vigasz
 
Nézem, hogyan hordják a szénát,
a szalma, a rozs és a száraz ág kötegeket,
nézem, mindezt gondosan hogyan rakják bokám köré,
de látom a farönk-görgetőket is,
meg azokat is, akik a kanócot gyantában áztatják.
Csak azt nem látom, az örökös fényt ki hozza,
nem fontos, alakja nekem nem kell,
hisz pár pillanata múlva a láng és én egyek leszünk.
Hogy széleket és párkányokat együtt hódítsunk,
hogy a legkisebb pórusokba és a véletlenül
utunkba került magokba együtt hatoljunk.
A szakadék fölé hajolva
a világegyetemet fénybe együtt borítjuk,
a láng és én és az, aki a lángot hozta.
Utána szélsüvöltés leszek,
utána majd a folyóhullámokkal együtt hánykolódok.
Állandóan egyik alakból a másikba változok,
de most, jelen pillanatban
a közeledő csodálatos melegnek örvendek.
Legnagyobb vigaszom.
 
2012. 9. 18. – 2014. 2. 8. Belgrád