Böngészde - Pabirčalište - Gleaner

2012. december 3., hétfő

Povodom dvadesetpete godišnjice smrti Lasla Nađ




Nagy László - Laslo Nađ
(Felsőiszkáz, 1925. július 17. – Budapest, 1978. január 30.)


Na nadgrobnom spomeniku  ispisano je: 1925 - 1978. U Enciklopediji svetske književnosti (Budimpešta - 1978) stoji: pesnik, dobitnik Kossuth - ove nagrade, do sada preveden na 15 jezika.

Svoju autobiografiju ovako počinje:
"Dan mog rođenja se ne zna. Dok sam kod kuće živeo, govorio sam 14. juli, od majke sam tako naučio. Kasnije je trebao i izvod iz  matične knjige rođenih, na moje zaprepašćenje  tamo je pisalo 17.  Prema papiru rođen sam 17. jula 1925 u Felsőiszkáz  - u  (Felšeiskaz) u  baniji Veszprém (Vesprem). Kad sam se rodio bila je žetva sveti posao, svejedno je bilo je li dan ili noć, a datum mog rođenja se izgubio u tom silnom poslu. Ipak, ako je Bastille 14. pala, bilo bi
pristojno roditi se tog dana."

To, što je živio život siromašnog seljačkog deteta samo ga je napunilo doživljajima koji su  ga do kraja života pratili. Na korici zbirke pesama: Licem prema moru – (Arccal a tengernek) pesme 1944 - 1965, II izdanje Budimpešta, 1972) ovako se ispoveda:

"Kao seljačkom detetu grablje, ašov, kosa, vedro i oblačno nebo rano su mi postali poznanici. Od ponašanja zemlje i godišnjih doba, pomeranja zvezda takve empirijske istine sam naučio, koje su napisane u Vergilijevom Georgiconu. I mogu reći da sam i umetnički odgoj dobio. Uz moga oca i majku. Jer kao mali školarac imao sam snage izraziti "u meni sakrivenu lepotu"  u kalemljenim ružama ili rezanim krunama drveta. Sigurno je, da su onda još živa narodna poezija, pesme svečanih igara i uvežbani ritmovi uticali kasnije na moju poeziju. Majčini stilizovani konji pak na ploči od škriljaca jurili su sve dotle, dok ih moji nisu počeli slediti."

Ali sudbina se i kruto našalila s njim. U ranoj mladosti zbog zapuštene upale pokosnice leva noga mu je ostala nepokretna.

Završio je srednju školu u Papi u Kalvinističkom kolegijumu 1945. Od 1946 do 1949 bio je narodni kolegist. Prvo je pohađao Višu školu za primenjene umetnosti, kasnije Višu školu za likovne umetnosti, bio je i student filozofije. Žudeći za životom, dozvolio je da ga nose struje života. Celim svojim bićem, nemirnog pesničkog duha, ali sa puno optimizma, se spremao za poziv pesnika. U tom sretnom, siromašnom razdoblju je objavio prve pesme u tadašnjem Valóság - u (Stvarnost). I prevodio je iz pesničkog stvaralaštva   okolnih naroda a zbog prevođenja srpskih narodnih pesama ubrzo je bio prijavljen.

U jesen 1949 s državnom stipendijom godinu i po dana boravio je u Bugarskoj. Trebao je naučiti jezik i prevoditi iz Bugarske poezije.

Vrativši se iz Bugarske počinje život pesnika u stvarnoj neimaštini. Lutajući od jedne iznajmljene sobice do druge, boreći se s nerazumevanjem, u opštem narodnom nezadovoljstvu, u izneverenoj revoluciji, radostan glas pesnika postaje tmuran, pun zloglasnih slutnji. 1952 se oženio s Margit Szécsi (Seči). Venčali su se u ružičastoj bluzi i košulji. Svadbeni ručak se sastojao od tanjura od višanja i cnog vina.

Neumorno piše i prevodi, ali zvanično su ga priznali tek koncem šezdesetih godina.

O pesničkom stvaralaštvu ovako se ispoveda:
"Govorim u svoje ime. To se može  i tako shvatiti da znam podneti i posledice mojih pesama. Ako uspevam dati glas nekom društvenom zahtevu, želji ili negodovanju onda sam istinski radostan. Siguran sam da moje pesme mnogima govore. Znam i to da nekoliko mojih radova  je mnogima teško  razumljivo. Ali magla nije uvek u mojim pesmama nego u estetski neobrazovanima, u lenčugama. Ne možemo poeziju uvek od abecede početi. Neka uče i oni, neka budu pažljivi, neka se bore za pesmu.Ja svačiji zanat poštujem i prezirem one koji se rugaju mom zanatu. Prezirem one, koji smatraju svojim jedinim pozivom da neprestano pozivaju pesnika na jednostavnost...

Verujem da za danas pišem. Direktno i indirektno. Ali samo ono pišem u pesmama što je nemoguće izraziti u romanima, naslovnim člancima, raspravama, filozofskim studijima. Inače nema potrebe za pesmama. Ja sam današnji stanovnik domovine, nisam čudovište ni Marsovac. Ako govorim, u svakom slučaju govorim o ljudskom jecaju, tuzi, stremljenjima i ljutnjama današnjeg čoveka. Ne marim za besmrtnost, ali nešto bih voleo: moje pesme zbog pouke budućim generacijama trebale biti dokumenti o jednom pesniku i o toj mnogo spominjanoj današnjici." 

Laslo Nađ svojom kohezijskom snagom uspeo je spojiti u harmoničnu celinu arhaično i moderno dostigavši najviše razine pesničkog stvaralaštva. U svakom momentu prihvaća suočavanje tokova života sa vlastitom sudbinom. Pokazuje, procenjuje i sudi. U njegovom stvaralaštvu ne postoji idila samo borba, lepota uspravnog držanja u svakodnevnim previranjima. Svaka pesma je tačno definirana situacija; vizije, slike odražavaju od istoriskog  trenutka uvjetovanu dramu pojedinca ili doživljaje iz dečačkog doba, veličinu ličnosti uzvišeni zadaci osiguraju. Njegovi zadaci nisu imaginarni. Istinsko je to rvanje za postojanje u vremenu kad se suočavaju ideali revolucije i svakodnevna realnost. Posmatrač je i očuvalac. Svestan je da pripada pobedničkoj klasi i on sam mora da stvara red, ujedno mora i da čuva, očuva, formira i odgovara. Jer ako se greši, greška je zajednička.

                                                   Fehér Illés – Objavljeno: Lipar, 6: br. 18, zima 2003/ 2004


Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése