Dejan Aleksić То дрво – Ez a fa

Aleksić Dejan Kraljevo, 01. 05. 1972. –

То дрво Може бити да у сваком од нас расте по једно самотно дрво, са чијих грана непомично виси празна љуљашка или у крошњи рђа жичани скелет змаја. Неко име или знак, може бити, зараста у његовој кори, или расте са њим, као тихи тумор. У олујне дане, оно се држи грчевито за јаловину наших снова. Потом, мирно као пророк, дуго на себи носи светлу пређу киша које нисмо исплакали. Могуће је да то дрво затвара мудре кружнице годова иза времена за које мислимо да је наше. Стога стрепи над зимама које изнова стижу, са звуцима секира и првим мршавим ватрама.    Каткада зажели да провири граном или пусти макар сенку кроз крлетку наших ребара. То нас тргне као каква раскошна идеја или навала божанског усхита. Човек је нашао себе. Потом човек склопи очи, а у њему не престаје падање лишћа. Али можда о свему томе треба тврдо ћутати. Можда треба поћи сам на улицу, у шуму која хода. И куцнути трипут у дрво када неко похвали нам изглед. Јер, може бити да у сваком од нас по једно самотно дрво расте. И дрхти док чавли звезда држе ноћ и дрвосече певају о љубави, доле, у давно уснулом селу.

Ez a fa Valószínű mindannyiunkban sarjad egy magányos fa, melynek ágairól mozdulatlanul üres hinta lóg vagy koronájában drótsárkányváz rozsdásodik. Megtörténhet, gyökerébe egy név vagy jel épül vagy csendes csomóként vele él. Viharos napokon görcsösen kapaszkodik álmaink magtalan talajába. Majd prófétanyugalommal viseli az esőből, visszatartott könnyünkből szőtt világos posztót. Lehetséges, az a fa zárja be a bölcs évgyűrűket, azt a kort, melyről azt hiszzük, a miénk. Ezért várja szorongva az első szűkös tüzekkel, baltacsattogással rendszeresen eljövő teleket. Elvétve egy-egy ágával bordáink kalitkáján keresztül szeretne belénk látni vagy legalább egy árnyékot kézbesíteni. Mint holmi magával ragadó tanács vagy isten magasztos sóhaja ráz fel bennünket. Magára talált az ember. Azután behunyja szemét, de benne a lombhullás nem szűnik. Mégis minderről talán mélyen hallgatni kell. Talán egyedül kell az utcára menni, vagy a gyalogoló erdőbe. És háromszor a fára koppintani, ha valaki külsőnket dícséri. Mert valószínű, egy magányos fa mindannyiunkban sarjad. És remeg, míg az éjt csillagszögek tartják és a favágók szerelemről énekelnek, lenn, a régen álomba szenderült faluban. Fordította: Fehér Illés

Izvor: Dejan Aleksić: Једино ветар Краљево Имам идеју 2011.