Böngészde - Pabirčalište - Gleaner

2022. január 21., péntek

Jovanka Stojčinović-Nikolić Од неба и земље преотето – Az égtől és a földtől elrabolva

 

Jovanka Stojčinović-Nikolić Ritešić  21. juni 1952. –

Од неба и земље преотето

Сад у овим позним годинама
(Кад тијело полако почиње из наших додира
Трнце да одбацује)
Све више једно другом личићемо
Имајући исте потребе
Можда навике или угризе кроз живот стечене
 
Свако ће имати своју болест - Своју омчу око врата
Своје даљине и вријеме излазака у шетњу са пријатељима
 
Своје замишљено огледало у рукама
Које ће слободно провлачити прсте кроз проријеђену косу
Или поправљати шал изабран баш за ту прилику
Дотезати кравату заустављајући се на излазним вратима
Као пред огледалом у излогу Као кад неког важног ишчекује(мо)
 
Знам Повремено ћеш ме водити за руку Повремено се
Окретати и жалити што Те године
Не посјетисмо Музеј Салвадора Далија
У шпанском градићу Фигуерасу или бар Малу собу
Испод приземља Музеја у којој леже Далијеви
Посмртни остаци 
Макар да свратисмо  у двориште
Гдје се налази „Црни кишни кабриолет“  из кога
Киша почиње да пада приликом сваког убаченог
Новчића у његову утробу
 
Ох како бих вољела да умјесто жала  носимо сјећање
Као на Карлов мост у Прагу са тридесет статуа
Светаца заштитника тога времена
(На којем су се одигравале највеће битке)
Међу којима су статуе Ћирила и Методија
Што се даноноћно огледају у звијездама
На дну Влтаве гдје бацасмо мале новчиће
За срећу чекајући да вода препозна наша лица
И оживи нам пламтеће жеље просвијетљене
До дана данашњег
 
Свако јутро када устајем и видим папуче
Које си ми уз кревет оставио
Сјетим се тренутака посебне разњежености
И унутрашње чистоте згуснуте у нашим тијелима
 
Иако сам из пуне у празну чашу и обрнуто
Разлијевала прелијевала и додавала вријеме
Корачајући ивицом насипа од снова
Сваки пут бих изнова
Простор у Малу звијезду претварала и
Трчала тамо гдје си ти
 
Твоја би сјенка У моју прелазила
 
Љубав је оно што сија међу њима
 
(Јер) Све сам у теби од неба и земље преотето
 
Izvor: autor
 
 
Az égtől és a földtől elrabolva
 
Ezekben a korosodó években
(Mikor a test érintésinkből lassan
elveti a tüskéket)
Egyre jobban hasonlítunk egymásra
Talán szokásból vagy az élet ejtette sebekből eredően
Igényeink azonosak
 
Mindenkinek megvan a saját nyavalyája – Hurok a nyakán
A barátokkal való séta meghatározott ideje és hossza
 
Mindenki kezében ott a képzelt tükör
Melyben megritkult haját ujjaival szabadon simogathatja
Vagy az éppen a kiválasztott sálat igazgathatja
Nyakkendőjét mielőtt a kapun kilépne rendbe teheti
Mint a kirakati tükörben Fontos személyt várva
 
Tudom Olykor kézen fogva fogsz vezetni Olykor
Forgolódsz és sajnáljuk hogy Abban az évben
Figueresben Abban a spanyol kisvárosban
Nem látogattuk meg Salvador Dali múzeumát vagy legalább a Múzeum
Földszintje alatti Kis szobát ahol Dali
Földi maradványai nyugszanak
Legalább az udvarba mentünk volna be
Ahol a „Fekete esőt hozó cabriolet“ található melyből
Minden érme gyomrába dobása után
Elered az eső
 
Ó a bánat helyett szeretném ha az emlékeket vinnénk magunkkal
Mint a harminc  korabeli védőszent szobrával
Díszített prágai Károly hidat
(Ahol a legnagyobb ütközetek zajlottak)
A csillagokkal éjjel-nappal vetélkedő
Cirill és Metód szobra is közöttük van
A Moldva mélyét ahová aprópénzt dobálva
Vártuk a szerencsét hogy arcunkat felismerje a víz
És felvilágosodott lobogó kívánságunkat
A mai napig éltesse
 
Reggelenként mikor felkeléskor az általad ágyam
Mellé készített papucsot látom
Felidézem a megható pillanatokat
A testünkben rejlő belső tisztaságot
 
Akkor is ha az időt a töltött pohárból az üresbe
És fordítva öntögetve adagolva
Az álmok peremén gyalogoltam
A teret újból és újból
Csillaggá alakítottam és
Hozzád szaladtam
 
Árnyékod Árnyékomba lépett
 
Szerelem az ami közöttük ragyog
 
(Mert) Az égtől és a földtől elrabolva benned élek
 
Fordította: Fehér Illés


Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése