|
На одморишту
1.
Дуго већ
планирао сам
да у ведро
јутро,
удаљен од
најтишег шума града,
искорачим у
дивљи предео.
И ћутим на
неком мосту
изнад
кривине
калдрмисаног
сеоског
путића.
И ево, ту
сам.
Готово да
сам престао
да дишем, да
верујем
како се све
то
остварило.
2.
Овде је
лишће тамносиво
као и
лептири
што пршкају
изнад
млечних цвасти.
Чује се пух
у грању.
Смирио сам
све што је могло
да се
примири – до срца.
Не осећам
језу; ветар је лак
и доноси
мирис с реке.
– Та река се зове Дунав –
скоро сам
приморао себе
да
помислим...
–
Дунав... – понављам
с неверицом
у сваки
глас.
–
Дунав...
3.
Рубови стаза
укрштају се,
а травнати
чуперци
маркирају
траг
колотечине.
Читав тај
рукопис
ваздашње је
присутан
и читак –
па ипак нико
га не узима у обзир –
сем пијани
поглед
некога ко је
усамљен? докон?
зачаран или
разочаран?
Каква је
разлика?
Не знам...
Можда је и
нема.
Рубови стаза
савијају
улево; на
хумки видим
три бела
печуркаста
жига.
4.
Ујутро, кроз
светли зрак,
успео сам се
спиралним
степеништем
на високу
кулу цитаделе.
Далеко, иза
Дунава
и
поплављених шума,
простирала
се
равница.
Добро је да
кад је рат
у неком
граду имаш
љубавницу,
сетих се баш
тад јединог аманета
мог пре
четврт века
преминулог
оца.
Поглед
назире предео,
ту зелену
појавност,
као и креју
која се винула
у небосклон
– али зар није
сасвим
илузорно
тражити
смисао –
у речима или
сликама?
5.
Време нас
служи, сунчано је.
Разговори
које водимо:
трачеви о
класицима
или пивској
метражи, забавни су,
јер не нуде
опсену нечег важнијег,
далекосежнијег
од голе,
шармантне приче.
Време нас
данас служи.
А сутра? Или
прекосутра?
Или за шест
месеци?
И доцније...
И то је нека
прича...
О нечему што
ипак није
било шта.
Бар тако то
изгледа
овог
момента.
6.
О речи! О
речи су мале, ситне
недовољне да
обухвате
свет, део
света,
делић тог
дела,
делић
делића, било коју реч.
|
Pihenő
1.
Hosszú ideje tervezem,
hogy egy napsütötte verőfényes reggel,
távol minden városi zajtól
vad vidékbe lépjek.
Köves
falusi
út,
a kanyar felett,
egy hídon hallgatok.
Íme, itt vagyok.
Szinte nem is
lélegzek, hogy elhiggyem,
vágyam
teljesült.
2.
A levelek itt sötétszürkék,
akár a méhpempővel tele virágok
felett repkedő
lepkék.
Az ágak között pele motoszkál.
Megnyugtattam, mindent, amit egyáltalán
nyugtatni lehet – a szívig.
Nem borzongok; a szellő
folyóillatot hoz.
– Az a folyó a Duna –
szinte kényszeríteni kellett magam
a gondolatra…
– Duna… – ismétlem
a hangokban
hitetlenkedve.
– Duna…
3.
Útszélek kereszteződnek,
fűcsomók
keréknyomokat
jeleznek.
Ez az egész kézírás
állandóan jelen van
és olvasható –
mégsem veszik figyelembe –
kivéve egy-egy magányos? naplopó?
elvarázsolt vagy csalódott?
részeg tekintetét.
Mi a különbség?
Nem tudom…
Talán nincs is.
Az útszélek balra
kanyarodnak; a dombon
három fehér gombaszerű pecsétet
látok.
4.
Reggel, a kristálytiszta levegőben,
a citadella magas tornyába
a csigalépcsőn
mentem fel.
A síkság
a messzeségben, a Duna
és az elárasztott erdők mögött
terült el.
Jó, ha háború dúl,
valahol a városban
szeretőd van,
jutott eszembe éppen akkor
a negyed évszázad előtt elhuny apám
egyetlen intelme.
A tekintet véli a tájat,
ezt a zöld jelenséget,
akár a magasban elvesző
szajkót is – végeredményben
nem csalóka-e
a szavakban vagy a képekben –
értelmet keresni?
5.
Az idő nekünk kedvez, süt a nap.
Beszélgetünk:
traccsolunk a klasszikusokról
vagy a sör ízéről, szórakozunk,
hisz az egyszerű, vonzó mesén kívül
holmi fontos, nagy horderejű
illúziót keltő gondolatokat nem nyújtunk.
Az idő ma nekünk kedvez.
És holnap? Vagy holnapután?
Vagy hat hónap múlva?
Vagy később…
Ez is csak egy mese…
Valamiről, ami mégsem
akármi.
Legalábbis ebben a pillanatban
úgy tűnik.
6.
Ó szavak! Ó, a szavak kicsik, jelentéktelenek,
képtelenek kifejezni
a világot, a világ egy részét,
a rész részét,
a részecske részecskéjét, bármelyik kifejezést.
Fordította: Fehér Illés
|
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése