V. P. Неког давног августа – Egykor augusztusban

 

Vasa Pavković Pančevo 3. februar 1953. –

Неког давног августа   Дуго је било поподне, као модре сенке јасенова, по којима сам газио, пењући се хитро, убрзо на гомилу поломљених црепова и цигли, на престо шута...   На врху шута стајала је ласица, невестица, и меркала ме опасно веселим очицама...   Но кад је кренула ка дечаку, Ка мени, шта ме је, о шта ме је, Боже, Потакло на брз бег без освртања?   Не знам, али хвала ти, Ти који у сваком случају не постојиш, ако већ ниси   сам животни инстинкт у мени, стар можда и свих двесто милиона година...

Egykor augusztusban   Hosszú volt a délután, akár a kékes hosszú kőrisárny, azon gázoltam, amikor fürgén a törött cserép és tégla rakásra, a hulladék trónra másztam…   A hulladék tetején menyét állt, veszélyesen vidám szemekkel méregetett…   Ám amikor a fiú felé indult, Felém, mi történt, Istenem, mi volt az, Ami gyors menekülésre késztetett?   Nem tudom, de neked köszönöm, Neked, aki tulajdonképpen nem létezel, hacsak nem vagy   bennem maga az életösztön, az, ami talán már kétszáz millió éve eredendően létezik…   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Vasa Pavković: На одморишту, Народна библиотека „Стеван Првовенчани“ Краљево, 2019. стр. 27.