Predrag Bjelošević: Чекање – Várakozás

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. –

goog_1864325241Чекање
 
Шта чека онај жути лист на стабаоцу док фебруар
дува и сјеверњаком и југом и тјера нас да шкиљимо
под живим сноповима подневне свјетлости једнако
као и при вртоглавој бујици сњежних пахуља
 
Ко је човјек на углу Господске и Народне улице што иде
десетак корака једном па неколико корака другом улицом
и стално враћа се на раскршће под улични мртви сат који
очигледно свима осим њему указује на стварно вријеме
 
Зар није крајњи час да оде са тог уклетог раскршћа
на неко друго топлије мјесто без вјетра мјесто са само
једном једносмјерном улицом без путоказа или у неку
другу још недоживљену причу из свога морног сна
 
Ко је она жена што прође га гордо главу не дижући
ни на трен погледа упереног у плочник под ногама
трудећи се да непогрешиво стаје само на оне камене
коцке које нису исписане траговима из њене младости
 
Шта траже Онај човјек и Она жена на раскршћу двију
некад тако бучних улица наде – Своју или Туђу
одбјеглу сјенку – Своја или Туђа боса стопала давно
утиснута снагом дјечије радости ил младалачког кикота
 
Земљо – оживљена чаврљањем птица и смијехом
оних који су радовали се некоћ заједно са осама дана
и блиставом ноћном стражом распјеване тканице неба
видиш ли оно двоје људи како се изгубљено крећу
 
Између прошлог и будућег времена – огрнути ниском
од најљепших стихова из рајског врта и велом пожуде
за свима који су заведени надом истим путем прошли
а само наизглед не помишљајући на оне које су вољели
 
Шта чека онај жути лист на стабаоцу док фебруар дува
и сјеверњаком и југом и тјера нас једнако да шкиљимо
под живим сноповима подневне свјетлости ведрог дана
као и при вртоглавој бујици безнадежних бијелих пахуља
 
 
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 24-25.
 
 
Várakozás
 
Mire vár az ágon az a sárga levél míg fúj a februári
északi és déli szél arra kényszerít bennünket
ugyanúgy hunyorogjunk a déli fénycsóvák áradatában
mint a szédületesen kavargó hópehelyviharban
 
Ki az az ember az Úri és a Népi utca sarkán aki tíz lépést
az egyik utcán majd néhányat a másikon tesz meg és
mindig a kereszteződéshez azon halott óra alá tér vissza
amelyik őt kivéve mindenkinek a valós időt jelzi
 
Nem végső ideje-e annak hogy azt az átkozott helyet
elhagyva egy másik melegebb szél nélküli tájra menjen
ahol csak egyetlen egyirányú útjelző nélküli utca van vagy
egy másik bágyadt álmában még meg nem élt mesébe
 
Ki az a nő aki büszke fejét egy pillanatra sem emelve
ment el mellette tekintetét az aszfaltra lába elé szegezve
nagyon vigyázott csak azokra a kőkockákra lépjen
melyek ifjúságának nyomaival nem jegyzettek
 
A két egykor oly hangos remény-utca kereszteződésében
mit keres az a Férfi és az a Nő – Saját vagy Idegen
elszökött árnyat – Saját vagy Idegen gyereköröm erejével
ifjúkori kacajjal egykor keletkezett meztelen lábnyomokat
 
Te Föld – akit egykor a madarak csicsergése és
a hajnalhasadással meg az éj pazar nótás kedvű
díszőrségével együtt örültek mosolya keltett életre
látod-e az a két embert a múlt és a jövő idő között
 
Milyen elveszetten mozog – vállukon a mennyei kert
legszebb soraiból készült fűzér és a vágy-palást amit
a hittel elcsábítottak ugyanazon az úton járva viseltek és
csak látszólag nem gondoltak azokra akiket szerettek
 
Mire vár az ágon az a sárga levél míg fúj a februári északi és
déli szél arra kényszerít bennünket ugyanúgy hunyorogjunk
a verőfényes nappal déli fénycsóváinak áradatában mint
 a szédületesen kavargó reménytelen hópehelyviharban
 
Fordította: Fehér Illés