|
За Б.
1.
Једном,
из малог
равничарског града,
на обали
споре реке,
стићиће вест
да си умрла.
И ја ћу се
поново сетити
наше невине
гимназијске
симпатије.
Али сада си,
свакако, још жива,
жива бар
колико и ја.
И то ме
моментално утеши:
Као та три
или четири погледа
којима смо
пре четрдесет година
дефинисали
свој (овај) будући пусти свет.
2.
Некада,
у зимској ноћи,
док
јауче или цвили кошава
по коминима,
ако се добро
концентришем,
могу да
чујем свој детињи глас,
који упорно
понавља:
Нећу, нећу, нећу...
Мада се
тајанствене сцене,
ни њених
узрока
одавно већ
не сећам...
И нећу их се
сетити
ни под
каквим отежавајућим
околностима.
3.
Вода се
зелени, а обале реке
од жуте,
прастаре глине,
врло су
чисте,
ако се не
рачуна јато патака,
њихово
прљаво квакање.
Небо је
плаво као око
потомка
неког
исконског
Немца.
Не зује
пчеле, не хуји ветар.
Све је
непомично као око
тог мртвог
потомка.
4.
Беше то у
доба наше дивље
и невине,
велике љубави.
Спустили смо
се до старог рибњака,
где смо посматрали
три лабуда.
Сутрадан,
два су била жива,
женка и мужјак. Њихов потомак је
у току ноћи
угинуо!
Сматрала си
то, с правом,
врло лошим
предзнаком.
Сматрао сам
то предзнаком
да после
наше љубави
(или њене
смрти) више ништа
неће бити
исто.
5.
Писао сам у
возу
који је
хитао кроз најдубљу ноћ
ка југу.
Писао сам
у модром
мраку купеа, на коленима,
нечитко,
узрујано...
Радозналог
сапутника
слагах да
пишем писмо...
А опет,
можда су те жустре песме
из воза,
који је јурио кроз ноћ,
кроз мој
тамни живот, ка југу,
доиста била
писма
неког другог
себе,
упућена
мени
самом...
6.
Постоји само
мој родни град
и у њему
неколико људи
(не више од
десетак душа)
који ме нису
(сасвим)
заборавили.
У излозима
тог града, на ТВ екранима
смењују се
сцене из порно филмова
и драматичних
ратних сукоба с краја
прошлог
века, сцене из америчких затвора
за ниже
људе, сцене процвата капитала...
Кажем себи: никада те нико
није упознао,
нигде и никада,
нигде и ништа...
И ређам
једну за другом
одричне
заменице,
осећајући
како ми то
тренутно
помаже,
како ми је
за тили трен боље...
7.
Понекад
сањам да мој отац
и његова
навијачка дружина
још увек
седе на трибинама
малог
градског стадиона...
Уз оца су
његови пајташи:
Дебели Зенг,
обућар Никола,
Коста
младић, трговац Илија,
нервозни Ћурчин
и Жива Штетин,
па газда
Грос, мајстор Гаринча,
чак и млади
и стари Тајдић...
Ту је и
дебела Наполеонка
за коју моја
мати говори да је
Проститутка...
Ма ту су и
остали!
Сви пију
пиво из белих,
пластичних
чаша,
сви вичу да
је судија педер,
док ја комадићем
црепа
исписујем
стото или двестото А
по бетонским
трибинама.
Живи и чили
навијачи
још само ту,
у мом
нејаком сну...
8.
Дани који су
прошли
непоновљиви
су и
непоткупљиви
–
у исти час.
Терет
заборављеног
лакши је од
терета
упамћеног.
Пуштам дневног
пауновца
да слети у
суру и позну јесен
и ту одмори
крила.
Ништа ме
изменило није,
добро ни
лоће. Нерањив сам
као сећање
на те дане,
на идеју тих
давних дана....
у ствари, на
идеју о идеји тих дана.
9.
Два дана
раније
Гагарин је
облетео земљу.
Мој отац је
заклао свињу
и расклатио
је под голом
кајсијом у
дну дворишта.
Сећам се:
мати се препирала
са
комшиницом око тога
да ли је
ноћурак
планинско
цвеће!
Чинило ми се
да је довољно
познавати 15
малих слова
да би се
написало шта год
пожелиш.
И сада тако
мислим,
док бродим
кроз
несаницу...
10.
Све краће
спавам
све дуже сам
будан,
очаран
несаницом...
Ослушкујем
шумове ветра
или кишицу
или цврчка
у крошњи
старог шимшира.
Све ће доћи,
Све ће проћи...
Опседа ме
стари шлагер.
Пред зору
сан не долази,
али је бар
љут и слан
бол у
капцима прошао.
11.
Дани су тада
били краћи,
а зиме су
дуже, много дуже
трајале.
Снег је
завејавао
путеве и
куће, кровове
и дворишта,
и поспану децу...
На небу је
свакако било
милион или
мали милион
звезда више.
Наравно:
све је било
боље
ако већ не и
другачије.
12.
Имао сам бољи
слух
и гори вид
него сада.
Глас ми је био
тањи,
а чуло мириса
груље!
На неки известан
начин
тај ја, од тада,
није био
овај ја, од
сада!
(Мада је тај ја
био свестан да
ће се убрзо
све променити –
што овом мојем
садашњем ја
никако не улази
у главу!)
13.
Дан је био дуг,
дугачак
као гладна
година...
Завидео сам
мачку Марку
који је уловио
миша
и лењо га жвакао
подно
слепог зида...
Није био бол то
што ме је
успављивало, био
је то мирис
житног зрна – на тавану
где сам се
сакрио од глади.
Не схватајући
ме,
маћак се попео
за мном
и легао крај
мојих ногу на жито...
Жмиркајући сито.
Предвече је
дошла бака
до таванских
лотри
и позвала ме.
Сишао сам и
гладно корачао
за њом...
Осећајући како
чаробно мирише
кромпир-чорба из
летње кухиње.
14.
Могао бих да
напишем песму
о радничком
реду пред млекаром...
О
експлозивном листу
Вечерње новости
које вихор
сковитла у ваздух...
Могао бих да
пишем
о пожару у
лакирници и
љубишастом
пламену...
О
бициклистима који су
користили
звоно уместо светла
и обрнуто.
Они који би
осетили
Да тако
пишем о 60-им
сазрели су
(за смрт,
шапуће мој душманин),
као и ја.
|
B.-hez
1.
Egyszer,
a lassú folyó partján fekvő
síksági kisvárosból
majd kapom a hírt,
meghaltál.
És ismét eszembe jut
ártatlan,
egymás iránti gimnáziumi vonzódásunk.
De most még, természetesen, élsz,
legalább annyira, mint én.
Pillanatnyilag ez vigasztal:
Mint az a három vagy négy tekintet,
amelyekkel negyven évvel ezelőtt (ezt)
a jövendő pusztaságunkat meghatároztuk.
2.
Egykor, téli éjjel,
míg a kandallóban a kosava1
jajgat vagy nyüszít,
ha jól odafigyelek,
gyerekkori hangon hallom,
ahogy hajthatatlanul ismétlem:
Nem, nem, nem…
Pedig a titokzatos jelenetet,
meg azt is, ami előidézte,
már réges-rég elfeledtem…
És semmiféle
súlyosbító körülmény miatt sem
akarom felidézni.
3.
Zöldes a víz, a folyópart meg
a sárga, hajdani agyagtól,
ragyogó
tiszta,
ha
nem vesszük figyelembe
a
kacsaraj eszeveszett sápogását.
Kék
az ég,
ősi
német
utód-szemet
idéz.
Méhek
nem döngicsélnek, szél nem fúj.
Minden
mozdulatlan, akár annak a halott
leszármazottnak
a szeme.
4.
Mindez
ártatlan, vad
szerelmünk
idején történt.
Az
öreg halastóig ereszkedtünk,
ahol
három hattyút figyeltünk.
Közülük
másnap kettő élt,
a nőstény
és a hím. Utóduk
az éj
folyamán elpusztult!
Ezt
kifejezetten rossz előjelnek
tekintetted,
jogosan.
Ezt
előjelnek tekintettem,
szerelmünk
(halála) után
ugyanolyan
többé
semmi sem lesz.
5.
A mély-sötét
éjben
dél
felé robogó vonatban
írtam.
A fülke kékes homályában
írtam,
térdemen,
olvashatatlanul,
izgatottan…
A
kíváncsi útitársamnak
azt
hazudtam, levelet írok…
Ám
azok a sötét életemen keresztül,
délre
éjjel robogó vonatban írt
indulatos
versek,
talán
mégis egy másik énem
saját
magamnak
írt
levelei
voltak…
6.
Csak
szülővárosom létezik
és
benne néhány ember
(tíz
léleknél nem több)
akik
(végérvényesen) nem
feledtek
el.
A
városka kirakataiban, a TV-képernyőkön
pornó-film
és a múlt század-végi tragikus
háború
eseményeit bemutató jelenetek
váltják
egymást, amerikai börtön-jelenetek,
meg
jelenetek a kapitalizmus virágzásáról…
Magamnak
mondom: soha senki
sem ismert meg, sehol és soha,
sehol és semmit…
És
egymás után sorakoztatom
a
tagadó névmásokat,
érzem,
ez
jelenleg
segít,
egy
pillanatra jobban érzem magam…
7.
Néha
arról álmodok, hogy apám
és
társai, a szurkolók
még
mindig a kisváros
stadion
lelátóin ülnek…
Apám
mellett barátai:
a
Kövér Zeng, Nikola, a cipész,
a
suhanc Koszta, Ilija, a kereskedő,
az
ideges Tyurcsin és Zsiva Stetin,
majd
Grosz gazda, Garincsa mester,
meg
az ifjú és idősebb Tajdity …
Itt
van a kövér Napóleonka is,
akiről
anyám azt meséli,
Utcalány…
És itt vannak a többiek is!
Míg én egy cserépdarabbal
a beton-lelátóra
ki tudja hány-századik A betűt írom,
mindannyian fehér műanyag poharakból
sört isznak,
mindannyian a bírót szidják.
Az élő, eleven szurkolók
már csak itt,
álmomban…
8.
A múlt napok
megismételhetetlenek –
egyúttal
megvásárolhatatlanok is.
A feledésbe merült kolonca
könnyebb a megjegyzett
tehernél.
Hagyom, hogy a páva
a szürkeségbe, a késő őszbe repüljön
és szárnyait ott pihentesse.
Semmi sem változtatott,
a jó sem, a rossz sem. Sérthetetlen vagyok,
mint az akkori emlékek,
a régmúlt napok elképzelései…
vagyis az akkori képzetek képzete.
9.
Két
nappal ezelőtt
kerülte
meg Gagarin a földet.
Apám
levágta a disznót
és az
udvar mélyén a csupasz
barackfa
alatt darabolta.
Emlékszem:
anyám
a
szomszédasszonnyal vitatta,
hogy
a ligetszépe
hegyi
virág-e!
Úgy
tűnt, elég
15
kisbetűt ismerni ahhoz,
hogy
elképzeléseid szerint
mindent
le tudj írni.
Most
is így gondolom,
álmatlanságban
lebegve…
10.
Egyre
kevesebbet alszom,
egyre
tovább vagyok éber,
álmatlansággal
megigézve …
A
szél susogását vagy az esőt
vagy a
tücsök ciripelését az öreg
puszpángbokorban
hallgatom.
Minden elmúlik
egyszer…
A
régi sláger ostromol.
Hajnalban
sem jön az álom,
de
szememből eltűnt
a
keserű, sós fájdalom.
11.
Akkor
a napok rövidebbek,
a
telek meg hosszabbak, sokkal
hosszabbak
voltak.
Hó
lepte be
az
utakat és házakat, a tetőket
és az
udvarokat, meg az álmos gyerekeket…
Az
égen pedig
millióval,
kis millióval
több
csillag ragyogott.
Természetesen:
minden
jobb volt,
és
hihetőleg másmilyen.
12.
A
jelenhez viszonyítva
jobban
hallottam,
rosszabbul
láttam.
Hangom
vékonyabb volt,
szaglószervem
meg gorombább!
Bizonyos
módon az az én,
attól
kezdve, már nem
a
mostani én volt!
(Igaz,
az az én
tudta,
hogy hamarosan
minden
megváltozik –
amit
ez a mostani én
sehogy
sem képes megérteni!)
13.
Hosszú
volt a nap, hosszú
mint
a szűkös év…
Irigyeltem
a Markó macskát,
a
tűzfal mellett
lustán
rágta
a
megfogott egeret…
Nem
az fájt, ami
altat,
hanem a gabonaszemek
illata
– a padláson,
ahová
az éhség elől menekültem.
Engem
meg nem értve
a
kandúr utánam mászott és
lábaim
mellé, a gabonarakásra feküdt…
Jóllakott
hunyorgó.
Estefelé
nagyanyám
a
padláslétrához jött
és
lehívott.
Éhesen
kullogtam
utána…
Éreztem,
isteni illata van
a
nyári konyhában főtt krumpli-paprikásnak.
14.
Írhatnék
verset
a
tejcsarnok előtt várakozó munkásokról…
A
robbanékony,
a
levegőben vihart kavaró
Večernje novosti napilapról…
Írhatnék
verset
a
lángokban álló lakkozóról
meg a
lila lángokról…
A
fények helyett
csengőket
használó kerékpárosokról,
meg
fordítva.
Akik
megérezték,
Hogy
a hatvanas évekről írok
érettek
(a
halálra, suttogja halálos ellenségem)
mint
én.
1kosava
– hideg szél a Duna déli szakaszán
Fordította: Fehér Illés
|
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése