Predrag Bjelošević: Вријеме је – A tett ideje

 

Predrag Bjelošević Banja Luka 29. 05. 1953. – 

Вријеме је
 
Видљиви предјели гасну у очима
дежурни бози припремају се за бдијење
изнад заспале свијести дана
 
Вријеме је за вечерњу тоалету
зубе треба припремити за пјесму
ослободити хранљивих препрека
ставити лептир машну на наго тијело
и спремно дочекати час властитог раснутка
 
– Писати поезију
 
Све будуће у власти је пјесме
која се најави кад инстинктно наћулиш уши
утихнеш ионако утишано дисање
ослониш на мачје шапе – облачиће од нерава
постанеш спреман за брзе муње горућих ријечи
нутарњи говор мистичне ријеке
на чијем лицу таласи испирају преостале снове
а заведени рибари без осјећаја за вријеме
из барки на киши бацају мреже изнад глава
ријечних немани алергичних на бућкање
и таласање само њихове воде
 
Час за ноћну ружу неба долази сам по себи
као и слика заљубљених који час веселе се
у љубавној игри час грцају у сузама за првим
изгубљеним Плавим балоном* као дјеца
или крепке бакице што смјешкајући се
одмотавају стварну чаролију доживљеног
из клупка свога нестварног живота
 
Ту смо онда и ми – заведени поезијом
вријеме и виђено преодијевамо у пјесму
а себе поуздано не видимо
ни међу онима што животом распламсавају ноћ
ни међу онима који смрћу граде ведрији дан
ни међу онима који вјерују
у наше измаштане брижне богове
што уживају у својим недокучивим рајским сферама
обилато се хранећи мрвицама нашег страха
 
Ноћ пада
По уклесаним линијама живота на длану
све дубља и бесмисленија
 
Слика мрака наше звјездане историје
све је јаснија
и као да се и ноћ утапа у мраку
надмене људске цивилизације
 
* Плави балон: Пјесма Булата Окуџаве
 
Izvor: Предраг Бјелошевић: Заједно са зидовима Удружење Књижевника Републике Српске, Бања Лука и Штампар Макарије, Београд 2020. стр. 20-21.
 
 
A tett ideje
 
A szemekben eltűnnek a látható tájak
az ügyeletes istenek az elszunnyadt értelem felett
virrasztásra készülnek
 
Ez az esti tisztálkodás ideje
a fogakat az ételmaradékoktól megtisztítva
dalolásra kell felkészíteni
a csokornyakkendőt meztelen testedre tedd
hogy eszmélésed pillanatát készen várd
 
– Költeményt írj
 
Minden ami jövő annak a költeménynek a hatalmában van
amelyik akkor jelentkezik mikor füledet ösztönszerűen hegyezed
a különben is halk lélegzetedet lehalkítod
macskamancsra támaszkodsz – idegfelhőkre
felkészültél az izzó kifejezések gyors villámaira
a misztikus folyók belső sugallatára
melynek arcán az álommaradványokat a hullámok mossák le
az időt nem érzékelő megtévesztett halászok meg a hálót
a csobogásra és magára a hullámzásra
túlérzékeny folyami szörnyek feje fölé
esőáztatta csónakjukból dobják
 
A mennyei éjféli rózsa ideje magától jön
mint a szeretők képe akik gyerekekként vagy
látszólagos életük gombolyagából a megélt tényleges varázslatot
mosolyogva bontó jó erőben lévő anyókákként
szerelmes táncuk közben
hol ujjonganak hol az első elveszett
Kék léggömb¹ miatt zokognak
 
Mi is itt vagyunk – a költészettel megtévesztettek
versbe öltöztetjük az időt és a látottat
magunkat meg bizonyosan nem látjuk
sem az életüket az éjszakában lángra lobbantók között
sem a vidámabb napokat a halállal építők között
sem azok között akik
a félelmeink morzsáival táplálkozó
elérhetetlen mennyei szférák gyönyörében dúskáló
elképzelt gondos isteneinkben bíznak
 
Jön az éj
A tenyérbe vájt élet vonalaiban az egyre
mélyebb és értelmetlenebb
 
Fényes történetünk sötétség képe
egyre tisztább
és mintha az éj is a pöffeszkedő humán civilizáció
homályába süppedne
 
¹Kék léggömb: Bulat Okudzsava verse
 
Fordította: Fehér Illés