Anđelko Zablaćanski Хоћу жену – Asszonyért könyörgök

 

Anđelko Zablaćanski Glušci kod Bogatića 4. decembar 1959. –

Хоћу жену   Хтео бих Да заспим сном дужим него еон цео Да заспим у крилу једне жене Коју дуго тражим и која мене чека негде   И не питај Да ли има име или се крије иза надимака Да ли говори лепе или ружне речи Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро   Не питај Има ли младеж изнад горње усне Да ли је млада или само витка Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне   Не питај Да ли сам волео баш такве жене Да ли сам их грлио пијан или трезан Ни да ли само љубих похоту у њима   Не питај Да ли сам им дао икад ишта Ни да ли су оне пружиле мени нешто Не питај – не знам   Јер слутим Само једну жену – жену без имена Са очима што имају боју моје туге И погледом заденутим Једино у лутању мојих зеница   Слутим жену Чије усне имају укус пољубаца А које никад љубиле нису Јер она не љуби уснама него душом   Слутим жену Која никад није рекла реч Љубав А о њој ћутањем наглас зборила   Слутим жену Чије груди не миришу пожудом Већ страшћу и чежњом чистом   Слутим само Жену којој дрхтим утробом А она у мојој оданости надмоћна и тиха Као да на престолу седи   И хтео бих Али још увек стојим сам Заробљен раскршћима љубави и несанице

Asszonyért könyörgök   A végtelenségig Időtlen időkig szeretnék aludni Egy asszony ölében Akit régóta keresek és aki engem vár   Ne kérdd Hogy hívják netán becenév mögött bujkál Hogyan szól szépen vagy csúnyán Azt sem kacagása a friss hajnalt idézi-e   Ne kérdd Anyajegy felső ajka felett van-e Fiatal-e vagy csak karcsú Azt sem milyen a lába haja dús-e   Ne kérdd Hasonló asszonyokat szerettem-e Részegen vagy józanul öleltem-e őket Azt sem bennük a kéjt csókoltam-e   Ne kérdd Adtam-e nekik valaha is valamit Egyáltalán nekem nyújtottak-e valamit Ne kérdd – nem tudom   Mert Egyetlenegy asszonyt sejtek – neve nincs Szeme színe bánatom színe Tekintete egyedül Szembogaram bolyongását követi   Azt az asszonyt sejtem Akinek ajka csók-ízű De sohasem csókolt Mert nem ajkával lelkével csókol   Azt az asszonyt sejtem Aki a Szerelem szót sosem ejtette ki De róla hallgatásával hangosan szólt   Azt az asszonyt sejtem Akinek melléből nem a kéjvágy a szenvedély és a sóvárgás illata árad.   Csak azt az asszonyt Sejtem aki előtt egész testem remeg Ő meg imádatomon önhitten és csendesen Uralkodik   És szeretnék De még mindig a szerelem és az álmatlanság Kereszteződésében fogolyként egyedül állok   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor