Risto Vasilevski Кажа о очевом бирању места за гроб – Mese apám sírhely-választásáról

 

Risto Vasilevski Nakolets, 31. januar 1943. –

Кажа о очевом бирању места за гроб   Лаганим кораком, у дану у коме сам самцит самује, бол болује, због оног што се догодило, више због оног што се није догодило, мој отац отвара шкрињу: – Ово ћу ћебе, ове ћу ципеле, у овом ћеш ме оделу испратити... Све је спаковано, немој да нешто заборавиш! Ни случајно наочаре, без којих не могу да видим младост коју смо заједно сахранили да стасава у вечитом мраку; мајчин капут који смо онда заборавили. Кључ од шкриње је у овом xепу, кључ од куће биће сакривен изнад улазних врата, кроз која нема ко други да уђе. Не брини за посуђе, столове, столице и мастрафе. Све је сређено, струја и дажбине су измирене, тапије су уредно сложене...   Сада идемо на гробље, да одаберемо трајно место на коме ћу најзад бити спокојан.   Иде отац лаганим кораком, усправно, као према животу, показује рукама лево и десно, као да тражи кључеве да отвори празне куће у које се одавно уселило време само да их уруши до темеља. Лагано скида полу-ланац, полу-канап, отвара гробљанску капију, крсти се пред затвореном црквом.   Обојица палимо свеће на гробовима најближих, љубимо њихове ведре слике из живота. Потом се он осврће око себе, тражи место за свој вечни живот. – Нећу овде, нећу тамо, овде је сахрањено превише бола, тамо не бих да га још више додајем. Под сеновитим орахом је хладно, с овим овде није било разговора, код пољског клозета ни случајно! Е, овде би баш могло! Премерава отац место корацима, као да ставља темељ наше будуће живе куће.   Ја ни жив ни мртав, пратим га и климам главом, као да ми је јасно, чак и оно што мене чека.   Али, дубоко у себи, замишљам слику неког камена који се на врху Планине нагиње час ка једном, час ка другом Језеру, гледа право у небо, и не дâ да нас нико искорени.   Наколец, 10. април 1995.

Mese apám síhely-választásáról   Könnyed léptekkel, azon a napon, mikor egyes egyedül, a megtörténtekért, és még inkább a meg nem történtekért, magányával, fájdalmával felel, apám a ládához lép, kinyitja: – Ezt a takarót akarom, ezt a pár cipőt, ebben az öltönyben kísérj ki… Mindent elkészítettem, nehogy valamit elfelejts! A szemüveget még véletlenül se, a nélkül nem látom, az együtt eltemetett ifjúság az örökös sötétben hogyan cseperedik; anyám kabátját, amelyet akkor elfelejtettünk. A láda kulcsa ebben a zsebemben van, a ház kulcsát a bejárati ajtó felett dugtam el, melyen senki más ne menjen be. Az edényekre, asztalokra, székekre, díszes poharakra ne gondolj. Mindent elintéztem, a villanyt és a járulékokat kifizettem, az okiratokat sorba raktam…   Most a temetőbe megyünk, kiválasszuk azt az állandó helyet, ahol végre nyugodt leszek.   Apám könnyed léptekkel megy, szálegyenesen, mint az élet felé, karjával jobbra-balra mutat, mintha kulcsokat keresne, hogy kinyissa az üres házakat, melyekbe az idő már régen beköltözött, csak hogy azokat az alapokig romba döntse. A láncot, kötelet lassan veszi le, nyitja a temető-kaput, a zárt templom előtt keresztet vet.   A családtagok sírja előtt gyertyákat gyújtunk, az életükben készült vidám képeiket csókoljuk. Azután forgolódik, az örökös élet helyét keresi. – Ide nem akarok jönni, oda se, itt túl sok fájdalmat temettek el, oda se mennék, hogy még többel tetézzem. Az árnyékos diófa alatt hideg van, erről itt nem volt szó, a latrina mellé még véletlenül se! No, itt éppen megfelelő! Apám a helyet lépteivel méri, mintha jövendőbeli valódi házunk alapjait fektetné le.   Én hullafáradtan követem, bólogatok, mintha mindent értenék, még azt is, ami rám vár.   De, mélyen magamban, egy kő képét idézem, amely a Hegy csúcsán hol az egyik, hol a másik Tó felé mozdul, az égre tekint és nem hagyja, hogy bárki is kiirtson bennünket.   Nakolets, 1995. április 10.   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor